Mikrobi – naši podstanari

Da Alana Kolin iz Velike Britanije nije imala nesreću da kao student biologije, tokom tromesečnog učestvovanja u timu koji je izučavao slepe miševe u prostranstvima Malezije, bude zaražena od ujeda brojnih krpelja, čitaoci i ljubitelji štiva popularne nauke bili bi uskraćeni za knjigu „Deset odsto čovek”.

Ova Britanka, sa odbranjenim doktoratom evolucione biologije, kasnije je zbog ujeda dugo bila na terapiji antibioticima. Kako je napisala u knjizi, objavljenoj 2015. godine u Velikoj Britaniji, a nedavno objavljenoj na srpskom jeziku, u izdanju „Lagune”, medicinski tretman je učinio da se infekcija izleči, ali da njeno telo oslabi.

Ubijene su i dobre bakterije posle, kako je konstatovala autorka, „hemijskog rata” vođenog u telu. Koža joj je postala sklona čestim infekcijama, probavni sistem izbirljiv i nije bilo aktuelne sezonske infekcije koja ovu naučnicu iz Bedfordšira nije mimoišla. Zato je u dugoj borbi da povrati ravnotežu u sopstvenom organizmu, uz saznanja iz profesije, došla do konstatacije: „Da od toga što mikrobi stanuju u našem telu, koristi imaju i oni i mi.”

Poredeći ljudsko telo sa površinom zemlje, autorka brojnih naučnopopularnih tekstova na „Hafington postu”, „Gardijanu” i „Sandej tajms magazinu” piše da kao što u pojedinim ekosistemima naše planete žive različite vrste biljaka i životinja, tako i u staništima koje pruža ljudsko telo žive različite vrste mikroba.

„Samo deset odsto vašeg organizma je ljudsko. Na svaku ćeliju od koje je izgrađeno to kućište koje nazivamo svojim telom dolazi po deset ćelija nametnika. Vi niste sazdani samo od mesa i krvi, mišića i kostiju, mozga i kože, nego od bakterija i gljivica. I više ste, u stvari, oni nego što ste vi”, direktna je autorka u obraćanju čitaocima.

Naučnica navodi da samo u ljudskim crevima, poput koralnih grebena na morskom dnu, svako od nas ima stotine miliona ovih stvorenja. Debelo crevo odrasle osobe, dugo jedan i po metar, adresa je za čak 4.000 vrsta bakterija i gljivica.

Savremeni čovek, u prosečnom životnom veku, domaćin je tolikoj količini stvorenja vidljivih samo pod okom mikroskopa, čija bi težina, kada bi se sabrala, odgovarala težini četiri afrička slona. I naravno, ni sve higijenske i civilizacijske mere nisu uspele da nas oslobode ove vrste kolonizacije, od strane ovih naših sustanara. Zato autorka piše: „Mi smo koevoluirali s mikrobima još davno pre nego što smo postali ljudi, čak i pre nego što su naši preci postali sisari. Svako životinjsko telo, od majušne voćne mušice do najvećeg kita, svet je u kome žive mikrobi.”

Kako su primetili kritičari, Alana Kolin osim što zastupa tezu da je uzrok mnogih bolesti poremećen odnos mikroorganizama u našem telu, to je ujedno i način borbe sa njima – uspostavljanje nove harmonije s ovim malim organizmima. Bilo ishranom, bilo primenom terapija.