Радови ван пута

Изградња аутопута од Хоргоша до Пожеге, једино је сигурно, неће почети 1. априла. Кад ће и да ли ће, како и чијим средствима, за сада се не зна, нити ико у Влади Србије може да понуди поуздан одговор.

Чак ни после јучерашње агенцијске вести да су представници конзорцијума „Алпина Пор” на састанку у кабинету потпредседника владе Божидара Ђелића прихватили понуду да им се рок за испуњење уговорених финансијских обавеза са 31. марта продужи за 90 дана. Та три месеца, по Ђелићевој оцени, разуман су рок да се са концесионаром преговарају и испуне сви финансијски и технички услови за почетак градње.

Михаило Марковић, помоћник министра за инфраструктуру и премијеров саветник Бранислав Ристивојевић, током дана су негирали информацију да је концесионар пристао на продужење рока. Марковић је и јасно ставио до знања: „Испред владе само сам ја задужен за уговор о концесији и за преговоре с концесионарима”, а Ристивојевић је додао „да се о продужењу рока концесионар још није изјашњавао” и да ће „писмено обавестити владу како они виде излаз из ове ситуације”.

– Кад председник владе добије формално мишљење концесионара пробаћемо да обезбедимо да влада на време донесе одлуку којом се чува да остане на снази уговор о изградњи аутопута.

Одговора о томе када ће и ко градити аутопут нема ни након писане иницијативе министара из редова Демократске странке Г17 и СДП, јуче у подне упућене премијеру Војиславу Коштуници да сазове седницу владе на којој би се донела и званична одлука о продужењу рока. И упозорења да уколико се то не учини да ће концесија пропасти, или тачније, да ће уговор о концесији 31. марта у поноћ постати ништаван.

Уз објашњење да до поласка из владе није добио формални предлог, затечен новинарским питањем на конференцији за медије у просторијама своје партије, Коштуница није априори одбио могућност да се иницијатива размотри, инсистирајући да се поштује процедура по којој се владине одлуке доносе:

„Размотрићу сваки предлог да Србија између две могућности изабере праву и добије аутопут Хоргош–Пожега”.

Из Коштуничиних објашњења и оцена које су уследиле више је него јасно да ће премијер бити тврд орах за нове предлоге. Одбијање, како каже, „разумног, правно утемељеног и доброг предлога Министарства за инфраструктуру” на прекјучерашњој седници владе, назвао је „штеточинском и деструктивном одлуком” већине из ДС и Г17. И обећао: „Учинићемо све да се поништи таква одлука”.

– Најважније је да Србија добије аутопут и да радови започну почетком априла, рекао је Коштуница, додајући да „забринути концесионари преговарају са Министарством за инфраструктуру”.

Кад се све сабере, после прекјучерашње седнице владе на којој је већински одбијен предлог Министарства за инфраструктуру да влада одобри почетак радова и конференције за медије на којој су се министри сукобили, јучерашњи дан је обележен ћутањем концесионара, „Алпине Пор”, њихових банкара из „Дојче банке” и контрадикторним вестима из Немањине 11.

У изјавама новинарима, представници и народњачког и демократског блока убеђивали су јавност да они јесу за аутопут, али и доказивали исправност решења које нуде. Позивајући се, сви до једног, на уговор о концесији, потписан прошлог 30. марта.

А шта заправо пише у уговору или боље у основном уговору који је после много битке објављен на владином сајту, истина без свих анекса.

Преведено на обични језик, у уговору пише да уколико до понедељка у поноћ концесионар коме је додељена концесија за изградњу, коришћење и одржавање аутопута од Хоргоша до Пожеге не испуни претходни услов – финансијски не затвори посао, односно Влади Србије не достави доказе да има банкарску подршку за реализацију целог пројекта (потврда Дојче банке да стоји иза пројеката и три гаранције, предвиђене уговором), уговор неће ступити на снагу и неће бити обавезујући ни у ком погледу. Баш тако пише, као што се јасно каже да је концесионар дужан да заврши и преда концеденту – држави Србији до дана финансијског затварања посла и коначну студију изводљивости, коначан финансијски план и доказ о коначном извршењу финансијских обавеза.

Мада нико из владе ни једног тренутка није јасно и прецизно побројао шта то концедент од уговорних обавеза није испунио, јасно је да „Алпина Пор” није заокружила финансијску конструкцију, да Дојче банка не може или не жели да овог тренутка финансијски стане иза концесије, што је ставила до знања и влади, и да су шансе да се услов свих услова за било какав почетак до понедељка у поноћ испуне – никакве.

У том случају документ, који је у име државе Србије потписао Велимир Илић, упућује на раскид уговора на захтев концедента. Јер све и да је све друге услове испунио, концесионар није доставио гаранције и друга средства обезбеђења. У том случају концедент је, по уговору, дужан да концесионара писмено обавести о неизвршењу обавеза, али и да га пошаље на поправни: да му одреди разуман рок и корективне мере које сматра потребним за отклањање узрока који могу довести до престанка, односно раскида уговора.

И то је заправо одлука коју су јуче Коштуници предложили Ђелић и министри Млађан Динкић и Расим Љајић. И то је чини се једино формалноправно исправно решење које би, бар привремено, спасило да концесија не пропадне.

Истина, одлука о продужењу рока ништа не гарантује. Јер, питање је да ли ће Дојче банка, која је иначе тражила одлагање до децембра, бити спремна да у року од три месеца стане иза пројекта, за који упућени тврде да је, по дужини пута, једна од тренутно највећих концесија у свету. Уколико се јуче предложена одлука, ипак, усвоји, то би захтевало измене постојећег уговора, односно потписивање новог или нових анекса. Рецимо, стављање ван снаге, на рок од три месеца, одредби о раскиду уговора.

Друго решење, које је понудио министар Велимир Илић, односно оно решење које је њему предложио концесионар „Алпина Пор”, а које је одбијеновећином гласова у влади, није предвиђено постојећим уговором или ми нисмо успели да за њега пронађемо основ у уговору. Оно би, најједноставније речено, значило да градња почне кршењем уговора – без претходног финансијског затварања посла и практично на часну реч. Да радове финансира сам концесионар, односно концесионо предузеће, без подршке и гаранција банке.

Ма колико било доказ решености да се аутопут гради, ово решење ничим не гарантује да ће пут бити и саграђен. У крајњем случају они који би гласали за такав сценарио, преузели би велику одговорност да до најситнијих детаља обезбеде државу Србију у случају да се касе концесионара испразне и да градња стане.

(/slika2)Јер све док градња не почне, па чак и ако се уговор раскине, „уговорне стране су сагласне да неће подносити одштетне захтеве”. Уколико би у некој фази након почетка радова дошло до лома, судови и арбитража би имали пуне руке посла. А ти процеси знају да потрају и годинама, у којима други концесионар не би могао да буде уведен.

Наравно, постоји и трећи сценарио: да влада сада ништа не предузме, да пут не почне да се гради, да се не продужи рок концесионару за испуњење уговорних обавеза и да одлука о овом уговору или неком другом, о изградњи овог аутопута кроз концесију или из других, буџетских или кредитних извора, сачека нову владу. У том случају, ако би се и нова влада определила опет за градњу, односно финансирање кроз концесију, онда би највероватније следило расписивање новог тендера. А то би значило бар најмање годину и по до почетка радова.

На питање како је, по тврдњама Илића, пре неки дан пристао на почетак градње, без финансијског затварања посла а потом променио одлуку, од потпредседника Ђелића се јуче није могло сазнати. Министар Драган Ђилас је негде протумачио да је погрешно протумачен. Динкић, с друге стране, није одговарао на питања о концесији. Ни на оно, како би се пут саградио из домаћих извора, какву је могућност најавио прекјуче. Илић ни јуче није објаснио која је гаранција завршетак градње без гаранција. Министар финансија Мирко Цветковић, како сазнајемо, цео дан се својски трудио, над папирима да растумачи до детаља, шта је то заиста марта прошле године уговорила претходна влада, односно тадашњи министар за капиталне инвестиције Велимир Илић. Онда није ни чудо, што обичном свету много тога није јасно.

На потезу је премијер Коштуница – да до понедељка закаже бар телефонску седницу владе. Наравно, кад му, по процедури за одлучивање, стигну сви формални предлози.