Трагедија која се не завршава

Рат је завршен одавно, али још увек није расветљена истина о томе шта се заиста дешавало на ратишту у Хрватској, посебно када је реч о страдању Срба. И после 22 године повремено стижу неки нови детаљи, посебно када је реч о новооткривеним посмртним остацима страдалих Крајишника. Њихово сахрањивање се одвија без велике помпе и уз присуство некадашњих комшија који су избегли у Србију. Код најуже родбине тим чином се гаси и последња нада да је њихов близак сродник: син, брат, отац, супруг… можда још увек жив али није имао прилику да се јави.

Недавно су сахрањени посмртни остаци Михајла Рајшића који је погинуо последњег дана рата на линији фронта поред Петриње у 39. години. За собом је оставио супругу и две ћерке, мајку и оца. Сахрана је обављена на гробљу у Ветернику, предграђу Новог Сада где су се скрасили његови ближњи након збега. Рајшићи су из Горње Бачуге, села у коме је 1991. живело 95 одсто Срба, а остало су били Хрвати или они који су се изјашњавали као Југословени. Истог дана страдао је и Бранко Кошпенда, пошто је био времешан, било му је 56. година и имао статус трећепозивца, погинуо је на другом месту, али је пронађен у истој гробници у којој се налазило и Михајлово тело, па ће и његови остаци бити сахрањени, али у родном месту – Горњој Бачуги. Наиме, његова деца су након рата емигрирала у САД и сада су амерички држављани, па је Хрватска приморана да према њима има респект и да буде толерантна. Михајлова група је наводно улетела у хрватску заседу, а осим што је он убијен, а смрт му је потврђена још једним рафалом, неколико крајишких војника је рањено, а двојица су заробљена и одведени су живи. Захваљујући рањенима који су смештени у камион, лечени у болници, били у затвору, али су ипак касније ослобођени, о догађајима се зна истина. Док се према рањеницима поступило по ратним конвенцијама – чему су Хрвате вероватно подучавали амерички ратни ветерани, а с тим да су они помагали Хрватима у „Олуји” хвалиле су се обе стране – што није важило и када је реч о наведена два заробљеника. Сведоци тврде да су Станко Облаковић (било му је 37 година) и Владимир Вулетић (34) заробљени без огреботина и одведени, али их више нико никада није видео. Претпоставља се да су погубљени након што су били мучени и унакажени. Остаци њихових тела након идентификације и ДНК анализе испоручени су родбини у Србији. Тумачи се да су мучења и њихово скривање од међународне јавности један од разлога закаснелих ексхумација страдалих Срба. Посмртни остаци Љубана Радовановића, рођеног 1952. у истом селу, који је страдао 1991. још увек нису испоручени. Када је реч о Горњој Бачуги, ту постоји још један пример страдања. Душан Рајшић, рођен 1922. године и преживели логораш из Јасеновца одакле је умакао у чувеном пробоју логораша и спасио се препливавши реку у априлу 1945. године. После „Олује” је остао у селу, али је нађен мртав.

Миљка Фићур из банијског села Краљевчани, недалеко од Горње Бачуге, има 86 година и живи у Зрењанину где је избегла са старијом ћерком. Син Мирослав је погинуо на ратишту 1995. када му је било 28 година, али су његови посмртни остаци испоручени тек 2010. године. Старица ипак нема спокоја. Ћерка Нада, удата Палачковић, јој је из Сиска на почетку рата, са две унучице избегла у БиХ, у мужевљев родни крај. Накратко се 1991. вратила у Сисак, да још нешто од докумената узме из стана. Ту су је ухапсили и прочуло се да је одведена у сисачко лечилиште „Јодно” које је било масовно стратиште за Србе чија судбина још увек није расветљена. Хрватски медији су писали да је ту скончало на стотине цивила, а о конкретним резултатима истраге, ако је и било, хрватске власти се не изјашњавају ни након четврт века.