Тајван ближи матици

На Тајвану поново јаку власт има Куоминтанг, реформисан и вољан да са кинеским комунистима, некадашњим својим великим идеолошким непријатељима, обнови дијалог о успостављању тешње економске, а по могућству и нормалније политичке, сарадње – у обостраном уверењу да „с обе стране Тајванског мореуза постоји само једна Кина”. На помолу је детант у Тајванском мореузу, односно процес приближавања отпадничког острва матици, који би, у крајњем исходу, могао да доведе до мирног уједињења Кине, у складу са визијом Денг Сјаопинга о могућности постојања „једне земље са два система”. 

После победе Куоминтанга на парламентарним изборима 18. фебруара, сада је на председничким изборима победио лидер те, националистички настројене, партије Ма Јингђеу. Он је добио подршку 58,45 одсто, а његов ривал из Демократске прогресивне партије Франк Сије, 41,55 одсто бирача. Разлика је знатна, скоро 17 процената. Подмлађени Куоминтанг већ има убедљиву већину у парламенту, а и власт у 15 од 20 важнијих градова.

После осам година деловања у опозицији Куоминтанг се, у знатној мери због економског застоја и истовременог процвата корупције на острву, вратио на власт тријумфално. С једне стране, готово да се заборавило на његову ауторитарну владавину за више од пола века. С друге стране, пуну политичку превагу у јавности однео је његов програм о сарадњи с Кином. О томе најбоље сведочи чињеница да референдум о уласку Тајвана у УН, који је одржан упоредо са председничким изборима, није успео: за независност се изјаснило само 35,8 одсто бирача – дакле, далеко мање од просте већине – што је обесмислило и идеју и подухват. Самим тим, независност Тајвана – предмет забринутости у Пекингу – одлази „ад акта” на дужи рок.

Нови тајвански председник Ма Јингђеу (57) родом је из Хонгконга, али су му се родитељи преселили на Тајван кад је имао само годину дана. Не спада ни у уљезе с копна, ни у рођене Тајванце, па нема ни своју „струју” у закулисним борбама које оптерећују политички живот на Тајвану откад су острво, пре скоро шест деценија, запоселе, поражене од Маових комуниста и пребегле са континента, Чанг Кајшекове трупе. Ма је студирао и докторирао права на Харварду. Бавио се адвокатуром и имао неупадљиву политичку каријеру. Истакао се као градоначелник Тајпеја. Нема политичку харизму, али је сталожен и убедљив у јавном комуницирању. Није типичан лидер Куоминтанга и више се дружи с академицима него с политичарима.

У предизборној кампањи, у којој су доминирале домаће економске теме – и због умањеног раста привреде и због дилема око степена и интензитета привредне сарадње с матицом – имао је осмишљен програм. Обећао је, најпре, да ће раст бруто домаћег продукта увећати са садашња четири на шест одсто, да ће смањити незапосленост и инфлацију и да ће годишњи доходак по глави подићи на 30.000 долара.

Најавио је да ће, у економској сарадњи с матицом, отворити већи број директних авионских линија, да ће довести масе кинеских туриста с копна, да ће укинути ограничења на инвестиције у Кину и да ће радити на стварању „економског тржишта” између острва и матице.

Два последња обећања су и најважнија. Иако су тајванске компаније најјачи и најбројнији инвеститори у Кини, а обим робне размене досеже 125 милијарди долара, досадашњи председник Чен Шуибјан је зазирао од моћи и успона Кине. Бојао се да ће Тајван, ако не смањи обим инвестиција, постати зависан од матице и да ће захуктала привреда Кине напросто „усисати и прогутати” привреду Тајвана.

Ма има обрнуту концепцију: Тајван може, уз помоћ динамичне матице, да поврати некадашњи статус и углед међу водећим „азијским тигровима”. Зато привредна сарадња с Кином треба да буде још дубља, смелија и свестранија. Замисао о „заједничком тржишту” тек треба да буде разрађена, али несумњиво имплицира неки вид економске интеграције.

Куоминтанг у свом политичком програму не искључује могућност мирног уједињења с Кином. Ма је у кампањи подсећао да су две стране још 1992. покренуле дијалог о помирењу и договарању о заједничкој будућности, јер верују да постоји „само једна Кина”, али је пазио да се превише не експонира као шампион уједињења. Најмање је противницима дао повода да га оптуже за „додворавање” Пекингу. Критиковао је, рецимо, начин на који кинеске власти сада сузбијају немире на Тибету, али није допустио да му се Тибет наметне као предизборна тема.

Предложио је обнову политичких преговора ради постизања мировног споразума. Преговоре би водиле две полузваничне асоцијације, Фондација за размену преко Тајванског мореуза из Тајпеја и Удружење за односе преко Тајванског мореуза из Пекинга. „То је као руковање у белим рукавицама – довољно учтиво, али ипак у рукавицама”, каже он. Смислио је и нову формулу за избегавање кључне зачкољице: неће се помињати суверенитет, него „узајамно непорицање”.

Пекинг је задовољан што се независност Тајвана „не помиње де јуре” и што је тема отпала с дневног реда. Задовољан је и због тежњи да се „сарађује на свим фронтовима”, па и на војном плану. Отуда изградњу „узајамног поверења” и, наравно, мање нападно наоружавање тајванске армије сматра неопходним, макар нови лидер и обећавао да ће се Тајван понашати одговорно и мирољубиво и да „неће љуљати чамац”. А Тајпеј би уклањање бројних ракета, које с копна држе на нишану циљеве на острву, сматрао првим важним предусловом за детант.

САД и Јапан, две силе које тврде да и њихова безбедност зависи од стања у Тајванском мореузу, кажу да би поздравиле смањење напетости.