Могућа рокада Иванића и Додика

Од нашег сталног дописника
Бањалука – Још се није поштено осушило мастило на гласачким листићима са локалних избора од прошле године, а већ се увелико пуштају пробни балони и разматрају могући кандидати за најважније државне послове и праве варијанте страначког удруживања за изборе који ће бити одржани догодине. 

Медији минулих седмица пласирају сазнања о могућим опцијама те будуће сарадње, попут оних да се разговара о некој врсти опозиционог удруживања Партије демократског прогреса (ПДП) у којој је почасни председник Младен Иванић са НДП-ом Драгана Чавића, можда чак и у јединствену партију.

Као плод те сарадње наговештена је опција која је највише заголицала политичку чаршију, а коју је засад отворено изнео једино Здравко Крсмановић, потпредседник Чавићевог НДП-а, устврдивши, донекле и ултимативно према СДС-у као најјачој опозиционој странци, како би Младен Иванић могао бити кандидат за председника Републике Српске, испред дела опозиције, а да се томе придуже „они који желе”.  

То што Додик након два мандата више нема уставно право на кандидатуру за председника РС, функције са које се предлаже мандатар за састав Владе РС – најважнију политичку позицију, а коју по правилу добија партија која освоји највише мандата у Скупштини РС – чини занимљивим и спекулације о расподели кандидатура за наредне изборе, које многи из низа разлога држе најважнијим од Дејтона.  

Знајући да ће блок око Додика и његовог СНСД-а тешко наћи адекватног кандидата који би могао парирати Иванићу, посебно јер је виђенији функционер Додикове партије Игор Радојичић недавно засео у фотељу градоначелника Бањалуке одакле се, како је тврдио, не намерава померати, цела ситуација постаје замршенија. 

А посебно ради тога што су медији Додика након наредне године најчешће виђали у фотељи у Сарајеву, и то на месту члана Председништва БиХ из РС.

Иако је многима тешко замислити Додика у Председништву БиХ, мада је и сам на питања о тој могућности одговарао начелно, без потврде или негирања, једном приликом рекавши да је у политици све отворено и да ће новинарку једне сарајевске телевизије која га је то упитала „прву обавестити уколико буде кандидат за Председништво”, где би, са политиком какву је досад заступао, тешко могао имати иоле достојног противкандидата.  

Таквој могућности „рокаде”, а знајући за Додиков став према Сарајеву, у прилог на известан начин може да иде и недавно отворена зграда институција РС у Источном Сарајеву, која је намењена за потребе српских представника у заједничким органима БиХ, али не треба ни занемарити утисак који су многи медији и аналитичари небројено пута поновили о томе да се Додик и Иванић у својим политикама постепено приближавају. На известан начин и изјаве Здравка Крсмановића доприносе таквом уверењу, који каже да у групи блиских партија сем ПДП-а у будућности види и ДНС Марка Павића (лојална чланица Додикове коалиције) уверавајући како би тиме био формиран трећи блок партија, као пандан СДС-у и СНСД-у, рекавши како чак и у Додиковом СНСД-у „има сјајних људи попут Радојичића ком не можете ништа рећи”. 

Спекулације о томе да би Иванић могао бити заједнички кандидат опозиције за председника РС, лидер СДС-а Вукота Говедарица није могао да потврди, рекавши само да је „још рано причати о кандидатима” док Додик то „не коментарише никако”.  

И сам Додик већ је кренуо у својеврсно позиционирање за наредне опште изборе, рекавши да ће сву досад виђену политику два политичка блока грађани оценити већ наредне године, а да он сам нема никакву сумњу како ће то изгледати. 

Знајући да Додик не одступа од „чврсте националне политике”, коју неки виде као популистичку у оквиру које и даље не пропушта прилику да супарнички политички блок у свакој прилици назива „издајницима” или „послушницима Бакира Изетбеговића”, свакодневно налазећи све више повода за такве опаске, аналитичари скрећу пажњу на то да ни сама опозиција није формулисала препознатљиву националну и економску политику којом би привукла бираче и на јасан начин се одупрла доминантној Додиковој политици. 

Таква политика опозиције, углавном су у томе сложни посматрачи политичких прилика, сем чврстих и јасних ставова у погледу позиције Српске у односима са Сарајевом као и релација Бањалуке са Београдом, до чега грађани веома држе, морала би неминовно уобзирити и конкретне економске планове.   

Првенствено у погледу економске климе и услова пословања, као и планова решавања огромних проблема у јавном сектору и свим оним друштвеним сегментима у којима то није успела да реши актуелна власт, која тоне у задуживање за текуће пословање, а за чије се решавање још увек не чују концизни и разумљиви предлози опозиције која у деловању само реагује на темпо који диктира Додик.