Једно позориште са двадесет сцена

Није јасно да ли су позоришта ушла у кризу идентитета или, једноставно, никако не могу да изађу из економске кризе, али редовним посетиоцима остаје утисак да су позоришта последњих година изгубила своје личне карте, знакове препознавања. Или једноставније – да у Београду на двадесетак сцена могу да се сретну са једним репертоаром.

У позоришним управама често се могу чути коментари да због финансијских проблема морају да импровизују репертоар, односно да би репертоар био другачији када би имали обезбеђена средства за пет-шест представа, па тако добили и могућност да праве изборе. Да ли су београдска позоришта изгубила деценијама стваран репертоарски профил? И у којој мери репертоари театарских кућа личе једни на друге, теме су расправа и међу уметницима, али и публиком.

Ниједан театар нема ексклузивно право на своју публику, кажу људи из света позоришта, али није јасно да ли  публика има право на свој репертоар.

– Природно је да се, временом, репертоарска одређења позоришних кућа редефинишу, посебно када сама позоришна уметност преиспитује етичке, естетске, формалне принципе на којима је настала. Утолико је нереално очекивати да се било која позоришна институција слепо држи оне репертоарске политике зацртане пре неколико десетина година – каже Јелена Мијовић, драматург Атељеа 212.Она додаје да та репертоарска „лутања”, често и нису лутања, већ успостављање нових праваца.

 – Она су, очекивано, карактеристична за позоришта која нису у самом старту, па и сопственим ансамблом и капацитетима, жанровски или формално дефинисана. Периоди у којима репертоари позоришта личе једни на друге јесу последица неопредељене репертоарске политике неких кућа, тржишних компромиса и непрепознавање сопственог места у односу на тренутак, време и дешавања – објашњава Јелена Мијовић.

Према речима наше саговорнице, у савременом позоришту репертоарску политику не чине само наслови комада, већ свакако и избор редитеља, па последично и сарадника, односно глумачке поделе, те је недовољно судити о репертоару само на основу наслова комада.

Репертоар ЈДП, тврди Горчин Стојановић, уметнички директор овог театра, почива на иста четири стуба – носача већ деценијама: домаћи текст, домаћа и страна класика, савремени страни текстови.

– Домаће текстове бирамо пажљиво, са свешћу да је реч о реткој и крхкој биљци. Ови комади не успевају увек у деценијском трајању попут „Хадерсфилда”, „Шина” или „Скакаваца”, али ретко остају непримећени или без значаја. Домаћу и страну класику радимо по старој формули Јована Ћирилова, „класика на нов начин”, трудећи се да играмо и неправедно или неоправдано заборављена, ретка или никад неиграна класична дела, каква су „Разбијени крчаг”, „Из јуначког живота грађанства”, „Лулу”, „Метаморфозе”, па чак и „Дон Жуан”, први пут недавно изведен у ЈДП. Трудимо се да „рударимо” у закопаном благу „утуљене баштине”, те отуд „Тако је морало бити” или „Под жрвњем”, примерице, баш као и „Небески одред” или „Тераса” – каже Стојановић и додаје:

– Лично сматрам да драмска позоришта не само да не треба, него и не би смела бити „репертоарски профилисана”. Замислимо, на пример, да се бечки „Фолкстеатар” одрекне нечега зато што то игра „Бургтеатар”. Или да се у Берлину „Дојчес”, „Фолксбине”, „Шаубине”, „Театар Горки” и „Берлинер ансамбл” одрекну Гетеа, Шилера, Шекспира, Молијера, Ибзена или Стриндберга. Или да лондонски Нешнел не игра „Хамлета” зато што постоји „Ројал Шекспир компани”, „Глоб” или „Олд Вик”. Или, да не идемо далеко – да се у Загребу не игра Шекспир у ЗКМ, зато што га игра ХНК, а да Гавела не игра Брешана, пошто га играју у „Керемпуху”.

Рђаво је и да генерације глумаца никад не изговоре стих на сцени, на пример, не огледају се у различитим стилским и жанровским обрасцима, не играју и Шекспира и младог домаћег писца. Једина светиња у театру је: позоришна представа. Једини смисао театра је да она буде најбоља што може бити. И то је све.

Актуелни репертоар Драме Народног позоришта у Београду различит је у односу на претходне године. Зашто, питали смо Жељка Хубача, в. д. директора Драме националног театра, који каже:

– Репертоарска политика једног театра мора да буде заснована на одговорности према традицији, али то значи и да јој се не сме робовати. Репертоар треба да буде у служби развоја ансамбла, продукционих капацитета, али мора и естетски и тематски да провоцира публику у што ширим слојевима. Ниједан театар нема ексклузивно право на своју публику, за њу се треба перманентно борити, нудити им савремено позориште које их се тиче на различитим нивоима, а то се, у оквирима оног што су постулати репертоара националног театра: домаћа и светска класика, препознавање и потврда вредности савремених аутора, постиже пажљивим одабиром сарадника.

Ми смо у Драми Народног позоришта, тврди Хубач, у протекле три године, постигли већинску сагласност око ових постулата и уверен сам да смо на добром путу да изградимо јасан идентитет нашег театра, који се притом све више препознаје и изван наших граница.

Београдско драмско позориште, основано далеке 1947. године, помагало је поклоницима театра у то време да се упознају с оним што се дешавало на водећим светским позорницама. После „златног доба”, које су обележиле представе настале по текстовима савремене америчке и европске драматургије, БДП је пролазило кроз кризе, обогаћене повременим успесима, али и странпутицама. Данас, позоришна кућа на Крсту настоји да омогући ауторима и глумцима да на његовим сценама развијају савремени позоришни репертоар.