Када Ругова и Мило постану јунаци романа

Гледамо их сваки дан на телевизији, о њима пишу новине, директно нам утичу на квалитет живота, па да ли још неко жели да чита роман у којем су политички лидери још и књижевни јунаци?

Баш то је случај са новим романом оснивача листа Коха диторе и некадашњег политичара Ветона Суроија „Дефиниција љубави Марије Ђони”, љубавној и историјској причи, с елементима трилера и детективског романа, у којем под књижевном маском срећемо актере политичких збивања на Косову током друге половине 20. века.

Лик професора у овом роману, у издању Самиздата, неодољиво подсећа на Ибрахима Ругову, лидера косовских Албанаца током српско-албанских преговора 1998. у Рамбујеу. Поред њега, ту су и друге важније личности које су обележиле време уочи бомбардовања Србије и уласка међународних снага, под вођством НАТО, на Косово.

– Ти ликови су такође представљени као функције (таква су им и имена), укључујући и стереотипни приказ Врховног команданта, који је метафора Тита, са његовим бројним супругама, као поп-културним иконама – каже преводилац романа Ђорђе Божовић, асистент на Филолошком факултету у Београду.

Водећи лик романа, бивши покрајински функционер Мет Рока, вероватно представља Махмута Бакалија, који је заправо парадигма успона и пада југословенског социјалистичког човека друге половине 20. века, макар он био и подређене мањинске народности.

– С причом о њему ја сам као читалац могао снажно да се идентификујем као са причом и о својој, и многим другим породицама које су еманципацију доживеле у периоду југословенског реалсоцијализма, укључујући вероватно и породицу самог аутора, јер је роман посвећен Ветоновом оцу Реџаију Суроију, друштвено-политичком раднику Косова и амбасадору СФРЈ – истиче Божовић.

У књигама есеја „Змијске ноге” и „Амбасадор и друге јеретичке белешке”, Сурои пише о људима и догађајима чији је био сведок или учесник, а који су, по његовом суду, одвели Косово на странпутицу.

– Први наслов говори о политичкој фигури и освајању власти Хашима Тачија, званог Змија, и његове организације ОВК, за коју Сурои каже да нити је ослободилачка, нити је била војска, нити заиста припада Косову. Приказ Тачија и његових сарадника као узурпатора свих институција друштва толико је снажан да су његове присталице и чланови бивше ОВК Суроијеву књигу на Косову неколико пута и јавно спаљивали у знак протеста – истиче наш саговорник.

Тачи се, додаје, овде појављује као вешто обликован књижевни лик, али и подвргнут ригорозној политичкој анализи, онако како га је сам Сурои видео, као невештог али бескрупулозног, без иједне врлине, самозаљубљеног, какви су и сви његови блиски сарадници, било да су контроверзни предузетници, било да су бивши гимназијски или универзитетски професори који плагирају своје радове.

За поступак карактеризације јунака Сурои користи дијалекте њиховог завичаја, села и племена, које духовно никада и не напуштају, чак и када се, игром случаја, као чланови косовске делегације налазе у замку у Рамбујеу на међународним преговорима.

– Све време се гради контрапункт између бахатог Тачија и његове ОВК с једне стране и гласа самог наратора и мудрог и уздржаног лика Ибрахима Ругове с друге, као и историјског примера косовских партизана предвођених Фадиљем Хоџом, који су пре 70 година извојевали слободу и изградили, а не узурпирали институције модерног друштва на Косову. Сличан је поступак и у „Амбасадору”, где се поново појављује Руговин лик насупрот лику радикалних исламиста попут Љавдрима Мухаџерија или Ал Албанија, чија породична и лична историја може да се чита и као својеврсни мали роман у роману. Док се разноврсни ликови смењују и упарују, попут комичног пара Сејде Бајрамовића и Атифете Јахјаге у „Амбасадору”, Ругова остаје као константа у Суроијевим делима – истиче Божовић.  

Да ли Црногорци воле да читају романе о политичарима?

Роман „Љубавник Дукље” Јеврема Брковића, оснивача Дукљанске академије наука и уметности и наводног оца црногорске нације, из 2006. године, у којем се „усудио” да пише о вези између криминалаца и политичара, брзином муње је нестао из књижара. Да је распродат, како су тврдили неки медији, није јасно зашто издавач није издао друго издање тог црногорског бестселера. Недуго после објављивања те књиге, писац је брутално претучен у центру Подгорице, док је његов телохранитељ убијен покушавајући да га заштити.

У тој књизи у којој се помиње окружење Мила Ђукановића – богаташи и мафијаши, коришћени су псеудоними, али сваки црногорски грађанин знао је ко се крије иза тих литерарних асоцијација. Аутор је изјавио и да је очекивао нападе с обзиром на „полуурбани менталитет”, али да није могао да замисли да ће у 21. веку у Црној Гори да пуцају на писце због могуће асоцијације на неке контроверзне особине друштва о којем роман говори. 

У српским романима лидери се не крију иза псеудонима или лажних идентитета – у популарним „Канџама” Марко Видојковић описао је атмосферу безнађа Милошевићеве Србије, а у наставку „Канџама 2” његов јунак постао је дилер дроге. Како се ближи смак света, на тржишту се појављује нови опијат „АВ АВ”, због којег се сви понашају као да живе у неком лепом сну.

Код Светислава Басаре, у роману „Гнусоба”, главни јунаци састају се у Мажестику 12. марта, а касније расправљају о Зорану Ђинђићу који се, по њиховом мишљењу, упустио у залудан посао да доведе своје сународнике у какав-такав ред. Један од јунака примећује да је Ђинђић све ствари мерио аршинима вечности, за разлику од његових непријатеља, „човеколиких хијена, свирепих националних предатора који су вечност премеравали дужинама својих дебелих црева”.  

Књижевни критичар Владислава Гордић Петковић примећује да писци пишу о политичарима са жељом да раскринкају њихове стратегије представљања, често превиђајући да књижевни ликови трају много дуже него наше памћење живих модела који су их инспирисали.