Партизанова реалност

Пораз Партизанових кошаркаша у њиховој утакмици сезоне у којој су остали без финала АБА лиге и оно мало наде да ће се најесен вратити у Евролигу, није изненађење пре свега због тога што је Цедевита боља као тим и нарочито у индивидуалним квалитетима. Долазак на победу од борбе за титулу свакако није лош резултат за клуб који је претходну сезону завршио бројем победа ближи испадању него месту у плеј-офу, али то је и клуб у којем су током његове златне ере 2001-2014 тврдили да „реалност није категорија на коју се обазире”.

Ове сезоне, скор „црно-белих” са најјачим ривалима у региону је 2-8 (Цедевита 1-4, Будућност 0-2, Црвена звезда 1:2 укључујући Куп „Кораћа”). Прошле је био 5-6 (Цедевита 1-1, Будућност 1-1, Звезда 3-4, рачунајући српску Суперлигу). А овога пута је имао практично комплетну екипу још од припрема, док је лане Џонс заиграо од осмог, Вилсон од десетог, Мурић од 14, Вилијамс од 20. кола АБА лиге, а Величковић стигао тек за домаће првенство.

Ове сезоне су пред Партизаном, у Фибиној Лиги шампиона, пали и Бешикташ и ПАОК у Солуну. Ипак, турском тиму је београдски меч, као што је био случај и са Звездом у АБА лиги, био само ствар престижа. А, питање је да ли би Хечер и другови славили у Грчкој, да их уместо традиционалне „паклене” атмосфере није сачекало заједничко навијање присталица ПАОК-а и Партизана до краја меча. Отуда, чини се да је Партизан добио само један збиља велики меч, онај против Цедевите у другом сусрету полуфинала, кошем две секунде пре краја.

Тренер Александар Џикић је задовољан сезоном, али када каже да се она дели на део до финалног турнира Купа и после њега мислећи на здравствене проблеме који су у Нишу десетковали екипу, прави слаб алиби. За тај закључак је довољно погледати учинак најбољег играча Вилијама Хечера који је био највише погођен тровањем: после паузе је на четири меча АБА лиге имао просек од 17 поена (у полуфиналу 19, уз кош за победу), док је у пет дуела регионалног такмичења који су претходили одсуству био испод десет погодака по мечу. Уосталом, Цедевита је „мајсторицу” одиграла без свог најбољег играча Боутрајта који се повредио на почетку.

У суштини, Партизан је до сличног епилога вероватно могао и са другачије конципираним тимом, који би без неколицине старијих играча чије се довођење показало промашајима, и мање коштао. Има и ироније у томе што је Партизанову сезону у којој је одустао од препознатљивог давања шансе млађима, практично завршио 17-годишњи бек Цедевите Џанан Муса са 16 поена, колико је Вања Маринковић досегао само у лаганом мечу са МЗТ-ом у другом колу.

Колико је Партизан играчки стагнирао ове сезоне, можда се најбоље и види из статистике Партизановог 20-годишњег бека, који је у АБА лиги имао за десет одсто већу укупну „минутажу” него прошле сезоне, а „потрошио” тридесетак лопти мање. Посебна прича је то што од најталентованијег играча којег има, Партизан „прави” само шутера за три поена. Маринковић је ове сезоне шутнуо 87 „тројки” (одлична прецизност 41 %), а 59 пута за два поена (летос у младој репрезентацији која је била 11. у Европи,  био први стрелац спољне линије са 42 покушаја за три, а 22 за два поена).

Колико се исплати такав рад показало се недавно са другим продуктом сопствене школе Михајлом Андрићем који је у АБА лиги шутнуо 96 „тројки” (реализација 41 % ), а тек 36 пута „за два” (чак 72 %). У пресудним моментима реванша са ПАОК-ом, када је требало да се поузда у свој шут за три поена, кренуо је „на улаз” и изгубио лопту. Тврдња да екипа више иде на шут за три поена због мањка квалитета под кошем може да буде још само један слаб алиби.

На крају, интересантно је да је Партизан по просечном тимском индексу корисности прошле сезоне у АБА лиги био пети, а ове је са нешто већом валоризацијом – осми.