Никад краја загађењу река

Дунав и Сава ни ове пролећне сезоне неће дочекати бродове и излетнике у доличном стању. Надлежни најављују да ће та слика бити боља, јер ће одговорност за реке, досад расцепкану на више републичких и градских установа које су с напором координисале, ускоро примити на себе „Београд воде”, недавно трансформисане из друштвеног у јавно предузеће. Посла ће одмах имати преко главе будући да су се обавезале да странци који дођу на „Еуросонг” у мају неће затећи Дунав и Саву накићене кесама за ђубре, животињским лешевима, балванима и нафтним мрљама.

Готово трећина Београда, махом дивља насеља, није прикључена на канализацију, па њихови житељи спроводе и садржаје септичких јама у најближи речни ток. Оне две трећине града до којих канализација јесте стигла нису ништа мање опасне по животну средину будући да се њихове отпадне воде изливају у реке без пречишћавања.

– Постројење за пречишћавање отпадних вода могли бисмо да изградимо за око десет година, под условом да град обезбеди 600 милиона евра. Толику своту не можемо скупити из сопствених извора и мораћемо да тражимо помоћ приступних фондова Европске уније, кредите међународних институција и улагања приватних предузетника – каже Бранислав Божовић, градски секретар за заштиту животне средине.

Сплавови и ресторани на обали, увек оптуживани да трују реке, и сами су жртве спорости надлежних у регулисању канализације. Отпадне воде избијају крај речних локала, додуше најчешће укотвљених без дозволе, и непријатним мирисима и прљавштином кваре уживање посетиоцима места која су један од најуспешнијих мамаца за стране туристе.

Када се не жале на загађеност реке, власници сплавова признају да многи од њихових колега нимало не доприносе здрављу Дунава и Саве. Инспектори имају толико посла да је размак од две недеље између контрола довољан да сваки пут открију неколико десетина нових прекршаја. Пријаве не помажу будући да су судије благе, па се не памти да је икоме разрезана највећа казна, која је – пола милиона динара.

– На терену су републичка и градска еколошка инспекција, комуналци и санитарни контролори, али судови и полиција често пренебрегавају проблеме. Не извршавају чак ни решења о престанку производње у индустријским постројењима која запрљају реке, па њихови власници без икаквих сметњи наставе да загађују околину – огорчен је Божовић.

Најчешћи случајеви загађења водених токова су нафтне мрље, али их ређе испуштају индустријски погони него што их за собом остављају бродови, што довршава круг оних који прљају реке: Београђани и пловила у пролазу, приватне фабрике и градска канализација, другим речима – сви. Утеха је да истраживања показују да је квалитет воде за пиће ипак добар.

– Количине нафте које испусте бродови релативно су мале и нису већа претња живом свету, али одмах се примете и наружују изглед река. Често интервенишемо и због остатака горива из котларница, које у воду доспевају из канализације. Најгоре је лети, када је водостај низак и остане мање воде да разреди загађење – навео је Душан Добричић, начелник Републичке водопривредне инспекције.

Пред наутичку и туристичку сезону превасходно се размишља какав ће утисак посетиоци из других градова понети када пођу кући. Мања брига постају Београђани који спадају у страствене љубитеље река и морају из недеље у недељу да трпе смеће на омиљеном излетишту. Пецароши кажу да им повишење надокнада за риболовачке дозволе не смета колико вода претрпана грањем и отпацима од којих не могу ни да забаце удице. Места на којима су рибе најбоље гризле остају пуста, јер речне животиње, иако нису непосредно угрожене, беже ка чистијим подручјима.