Компромис је пут до неуспеха

Багеристи, на одређен начин, одређују судбину Србије. Један од њих, Љубисав Ђокић, сад већ легендарни Џо, прокрчио је 5. октобра 2000. године Србима пут у демократију, а други би требало да буде Мирослав Ђукић (42) од кога се очекује да Србима, као селектор државног тима, трасира пут на Светско фудбалско првенство 2010. у Јужну Африку.

Јер, Ђукић је у радни део живота кренуо као техничар грађевинских машина. Највише времена на послу проводио је у вожњи багера. Фудбал је, тада, у Шапцу, играо за Мачву. Било је то пре 22 године. А прве фудбалске кораке научио је у Јединству из Штитара, у свом родном месту.

Ипак, Ђукић је снагом свог талента и упорношћу, преко београдског Рада, а не Партизана, који га није хтео, стигао до Шпаније, у екипу Депортива, па у Валенсију и, на крају каријере, у Тенерифе. Ђукићева животна и спортска каријера је прави пример за углед.

Ко Вас је из Шапца упутио у Београд?

Мој тренер у Мачви био је Иван Голац, претходно истакнути фудбалер Партизана, који је дуго играо и у Енглеској. Голац ме је упутио у Партизан, али у том клубу нису прихватили моје услове. За четворогодишњи уговор тражио сам 30.000 марака на руке, одмах, и још 70.000 ако стекнем статус првотимца. Они то нису прихватили, али у Раду јесу. Тим путем сам дошао у Београд.

Шта Вам је тада било најважније?

Одмах сам знао да ми је то животна шанса. Остао сам у Раду још две године. Учинио сам то плански. Желео сам да научим основно правило понашања у такмичарском фудбалу: важније је играти корисно, на резултат, а не лепо и лепршаво, без правог ефекта. С тим схватањем игре стигао сам у Шпанију, у Депортиво, који је тада био друголигаш, али смо већ следеће сезоне играли у Примери, кад сам проглашен за најбољег фудбалера, странца у Шпанији... 

Шта Вам је Шпанија још дала?

Само шансу да стигнем до највећих висина и играчки и стручно. Екипе за које сам играо освојиле су пет трофеја: два Купа, два Суперкупа и титулу првака Шпаније, а два пута сам играо у финалним мечевима Купа шампиона. У међувремену, у току тих тринаест година мог играња у Шпанији, завршио сам шпанску тренерску школу. У Шпанији ћу остати запамћен и као страни фудбалер који је одиграо највише утакмица у Примери. Био сам 360 пута на терену у тој конкуренцији. А у том периоду одиграо сам и 48 утакмица за државни тим Југославије.

Кад сте оформили породицу?

У прави фудбал сам ушао мало касније, јер сам мислио да ћу до пензије радити на грађевини, а да ћу фудбал играти само из задовољства. У том расположењу сам, у 21. години, као багериста, ушао у брак са три године млађом Светланом са којом имам двојицу синова: Владицу (18) и Виктора (16). Њих троје су моја заклетва, моја највећа срећа...

Ко Вас је увео у стручне послове?

Учинио је то Звездан Терзић, тада председник Фудбалског савеза Србије. И увек ћу му бити захвалан што ми је омогућио да посао стручњака почнем на највишем нивоу. Био сам од 2006. селектор младе репрезентације са којом сам 2007. освојио друго место у Европи. А у међувремену сам, уз пристанак Терзића, прихватио и улогу тренера Партизана. Из првог посла сам изашао одмах после Шампионата Европе, а са људима из Партизана сам се поздравио кад ми је Терзић понудио улогу селектора „А” тима Србије.

Шта очекујете од државног тима?

Квалификације за Шампионат света, који ће 2010. године бити одржан у Јужној Африци, почињу у септембру. У борби за прва два места ривали ће нам бити: Француска, Румунија, Аустрија, Литванија и Фарска Острва. До почетка такмичења имаћемо још три провере, а имали смо две. Домаћини су нам били Македонци (1:1) и Украјинци (2:0). До јуна следе још мечеви против Ираца у Даблину, па Немаца и Руса у Немачкој, уочи Првенства Европе, на коме ми не учествујемо. Упркос ремија и пораза у току ове две провере верујем да ћемо отићи на Шампионат света у Африку.

Како ћете то остварити кад ни Савез, практично, не постоји?

После полицијске потернице за Терзићем, који је поднео оставку и остао у иностранству, у понедељак, 14. априла, одржаће се састанак Одбора за хитна питања Фудбалског савеза Србије када ће бити одлучена даља судбина Савеза. Верујем да ће тада бити речи и о државном тиму који би морао, и у овој ситуацији, да има посебан третман, без обзира на све околности.

Ко су сад најпоузданији људи у Савезу?

То су, у овој ситуацији, генерални секретар Зоран Лаковић и секретар Стручног штаба и прес аташе Александар Бошковић. Они ми омогућују несметан рад на свим нивоима.

Из Кијева сте отишли кући, у Валенсију, како сте доживели тај меч?

Нисам задовољан како смо одиграли тај сусрет. У првом делу утакмице то је још и личило на игру два равноправна ривала, али после ни са чим не могу да будем задовољан. А то што живим у Валенсије је мој договор са вођама Савеза пре потписивања уговора. У Београду ћу бити кад год је то потребно, као што ћу отићи и на друге стране Европе због свих разговора и процена.

Да ли, после свега, размишљате и о оставци?

За мене је свако такмичење изазов. Никад се нисам предавао. Посебно не овако, унапред, после само две провере. Остајем такав упркос свим проблемима. Увек мислим да постоји решење за сваку ситуацију. Не могу да замислим себе са другачијим ставом.

Шта сте рекли играчима после меча у Кијеву?

Не говорим ништа непосредно после утакмице. Сви смо тада под напоном. Тешко је бити миран после пораза. Али, анализа игре и понашања следи при првом следећем виђењу.

Да ли ће убудуће бити изненађења у саставу тима?

То је врло могуће. Ко не даје максимум свих својих способности неће убудуће моћи да буде уз мене. Морам пооштрити све критеријуме до крајњих граница. Већ сусрет са Ирцима у Даблину даће ми одговоре на сва питања.

Колико зарађујете као селектор?

По уговору имам 240.000 евра годишње и премију од 500.000 евра ако будемо учесници Шампионата у Јужној Африци. То су велике паре за обичан свет, али мале за посао којим се бавим. Никад нисам јурио за новцем. Више сам јурио ка свом бољем формирању; и као човек, и као играч и сад као стручњак. Новац би, увек, требао да дође као последица доброг рада. Тако сам поступио и са својом уштеђевином: прво сам ја радио за паре, а сад тај новац, преко одређених послова, ради за мене.

Где сад улажете паре?

Само у децу, у њихово образовање. Светлана и ја говоримо још шпански, а обојица синова говоре по пет језике. Они су као сунђери. Упијају знање у свим ситуацијама. Старији син Владица ће врло брзо кренути на школовање у Енглеску, а ускоро ће то учинити и Виктор. Увек сам им говорио да је највреднија имовина оно што знају, а не оно што уз мене и мајку имају. То што знају нико не може да им узме. Зато сад улажемо само у децу.

Да ли жалите за оном, Вашом Југославијом?

Имали смо једну од најлепших земаља света, а и људске вредности су биле на много вишем нивоу. Сад су те вредности, после рата и немаштине, изгубљене. Обезвређен је поштен човек и поштен рад. Многе људске врлине пале су у воду. А, на другој страни, сумњиве вредности су на цени. Жалим, значи, за лепотом у свим облицима.

Шта је најважније у сваком послу?

Организација рада је пола завршеног посла. Ни у чему, па ни у фудбалу, нема ништа без организације. Наравно, у тим односима оставља се простор и за излет у непознато, али не као рушење система већ као његова надградња. Један од наших вечних проблема је сумња у систем и организацију. И то не само у фудбалу.

Да ли сте са неким у свађи?

Више не. Две године нисам говорио са голманом Валенсије Кањизаресом. Посвађали смо у току једне утакмице кад смо примили гол. Он је тврдио да сам за то крив ја, а по мени је то био он... Али, кад сам одлазио из Валенсије на Тенерифе, приредио сам вечеру за све играче у току које смо закопали „ратне секире”. Срећан сам због тога. И мене и њега, казао ми је, мучило је то наше ћутање.

Да ли некад лажете?

У принципу не. Чиним то само кад су моје лажи некоме „лек”, терапија. Никад то не чиним због личне користи. Али, комплименти су увек благодарни и кад су лажни. А има и других ситних, корисних лажи. Огољена истина је, по некад, и сурова...

Шта тражите од других?

Коректан однос у свим ситуацијама. Никад не тражим више од онога што дајем.

Да ли сте човек компромиса?

Јесам до одређене границе. Али, мој праг толеранције не могу прећи ни моја деца. Уосталом, то је и мој начин васпитања. Учим их личним примером. У том смислу знам једну шпанску изреку: „Не знам који је пут до успеха, али знам да је компромис, углавном, пут до неуспеха”.

Ушта верујете?

Нисам верник. Не верујем у судбину ни у било какве небеске силе. Верујем само у себе и свој рад.

А шта мислите о сексу уочи спортских напора?

Секс доживљавам као нормалан, природан однос у свакој ситуацији. Посебно ако се прихвата као израз љубави, а не као фискултура. А љубав свакоме користи. Зашто би спортисти били изузетак. У свим животним ситуацијама важна је ментална и телесна равнотежа. Значи, нема забране секса за спортисте. Напротив...