Репертоарске илузије

Много значајније питање је како се, а не шта се игра, овим речима театролог и професор Факултета драмских уметности Иван Меденица за „Политику” коментарише недоумицу: да ли су позоришта ушла у кризу идентитета, односно да ли су и зашто изгубила своје личне карте, знакове препознавања. Или зашто понекад делује да готово сва позоришта изводе један репертоар о чему је „Политика” писала. „Редитељске поетике су, дакле, за мене пресудне. Ту имамо необичну ситуацију да сви наши редитељи могу свугде да режирају, да немамо везивање групе редитеља, по уметничком сензибилитету и друштвеном опредељењу, за одређене позоришне куће, што је најнормалнија и доминантна појава свугде у свету”, каже Меденица, који напомиње да би редитеље, до којих им је стало, „управе могле, мада је јасно да и то кошта, неким облицима уговора, паушала, да вежу на одређено време за своја позоришта”.

На причу о „кризи идентитета” позоришта надовезао се и Бојан Муњин, угледни позоришни критичар, за кога је кључно сасвим једноставно питање – са којом идејом очекивања да ће са позорнице чути нешто важно, људи данас одлазе у театар? „Да, они и даље одлазе у театар, али не са великим очекивањима; непрестано гледају у мобилне телефоне током изведбе и после представе оду на добру вечеру...”, каже Муњин и додаје да зато репертоар позоришта у себи и не може да има ону енергију очекивања публике, њених дилема, тражења и очекивања. „Зато сви ти репертоари личе један на други, млаки су и без праве енергије и аутентичног идентитета”, додаје он.  

„Публика више не дрхти ишчекујући велике позоришне наслове и обожаване глумце, зато што је на неком дубљем нивоу људске егзистенције спласнуо интерес за кључним темама људског живота. Живимо у времену где више ништа није нарочито важно и где је све једнако и средње важно. Питања као што су: добро, зло, поштење, љубав и смрт, која су одувек била позоришна питања, више то нису, зато што данас више не живимо у времену идеја, ставова, одлука и моралних дилема, него у времену уживања, у постидеолошком времену, када је све постало брзо, једноставно и доступно и људи једноставно више немају потребу да размишљају о крупним темама властитог бивствовања”, тврди Муњин.

Буџети позоришта од пре десет година срезани су напола, као и број премијерних наслова. Зато се позоришта сналазе, праве репертоар од представе до представе, у зависности од тога када је и који режисер слободан.

„Не може се направити добар репертоар, ако не постоји снажна идеја дијалога са овим временом, вера да заиста желите да, преко Шекспира, Сартра или Нушића, водите такав дијалог, предвиђање да слична атмосфера постоји и у публици и да за све то имате новца. Наравно, позоришта и даље има, публика и даље долази, али то позориште, култура и уметност данас су нападнути једним површним и лакомисленим духом времена за који још није пронађен прави лек, да би се човек вратио сам себи и својим темељним дилемама које би онда биле показане и на позорници. Завршавам са констатацијом глумице Даре Џокић о положају позоришта у савременом свету која гласи врло кратко: ’Опкољени смо!’ За себе не бих рекао да сам песимиста, покушавам да схватим реалну слику времена и ако је она близу неке истине, онда је мој закључак да време храбрих у животу и у позоришту тек предстоји”, закључује Муњин.