АДМИРАЛИ БЕЗ ФЛОТЕ

У најбољој традицији недоследности и цикцак кретања наспрам косовског проблема, испада да је оно што је до јуче Београду било апсолутно неприхватљиво – преконоћ постаје омиљена понуда.

Ради се о предлогу о подели Косова који министар иностраних дела отворено по свету брани потребом „смиривања ситуације“, а адмирал без мора и флоте – министар за КиМ – покушава да упакује у „функционалну поделу“ власти између Србије и Унмика.

Тако се потврђује елементарни закључак: уколико нисте имали озбиљну визију уласка у проблем, осуђени сте да лутате трагајући за стратегијом изласка из кризе. Почетна позиција закуцана формулом „Више од аутономије, мање од независности“, сада се претаче у понуде због којих би неко, колико јуче, био проглашен за јеретика.

Експерти су детаљно разматрали споразумну поделу Космета дуж Ибра, са одговарајућом корекцијом граница, која је могла да буде основ за правичну али не и савршену поделу територије. Примери Европе и Совјетског Савеза показали су да успостављање државе може да прође мирно – уколико за то постоји политичка воља. „Од свих лоших решења, то је најмање лоше“, говорио је координатор Пакта за стабилност југоисточне Европе.

Али, ако се изузме изјава тадашње председнице Координационог центра за Косово, која се августа 2006. начелно сложила са поделом уколико се не нађу друга дугорочна решења, нико други није показивао спремност да се прихвати принцип етничке територијалности и право друге стране на територијални суверенитет. „Не можемо и нећемо прихватити поделу као опцију“, говорио је преузимајући дужност шести шеф Унмика Јоахим Рикер.

Не значи да би идеја о подели прошла, али мислим да је могла, без обавеза, да се стави на сто. Па да се види шта заинтересовани о томе имају да кажу. Контакт група држала се три принципа – нема мењања граница, нема повратка на период пре 1999. и нема спајања са другом државом – али је понављала да ће прихватити свако решење с којим се сложе Београд и Приштина. Америка је ћутала, али Москва такође није имала ништа против. Сетимо се генералног става Кремља да је и Русији „прихватљиво свако решење статуса покрајине са којим се сложе обе стране“.

Зид ћутања око идеје поделе накратко је прошлог августа пробио представник ЕУ изјавом да „посредничка тројка не искључује територијалну поделу Косова“. Сви су се поново бацили на анализе пројекта који нико званично није хтео, али се стицао утисак да га сви прижељкују. Београд – да би спасао шта се спасти може, Приштина – да би била сигурна у независност већег дела територије, Вашингтон – да би што пре испунио обећање Албанцима, ЕУ – да би избегла поделе, Русија – да не би даље заоштравала са Западом.

Београд је поново био против: „Не 15 одсто територије, него ни један педаљ“. Приштина је остала непоколебљива: „Мислим да таква идеја неће наићи на подршку ни од кога у међународној заједници“, говорио је Агим Чеку. „Ту могућност није поменула ниједна страна“, потврђено је потом још на почетку бечке рунде преговора. Била је то сасвим ретка сагласност Београда и Приштине.

Чему онда актуелизовање идеје поделе која је својевремено можда могла да понуди решење, а у овом тренутку прети изазивањем насиља? Ако је пре седам месеци званично речено да „Влада Србије нити је разматрала, нити разматра опцију поделе“, откуд план о „функционалној раздвојености“?

Рекао бих да се ради о пословичном недостатку идеја и предизборној изнудици. Све звучи веома неозбиљно. Зашто идеја поделе, као једна од идеја која преговараче не обавезује, није лансирана у време када албанска страна није могла стопроцентно да буде сигурна да ће добити све? Све се од тада драматично променило.

Ако Београд није спреман да призна Приштину, зашто би Приштина признала Митровицу? Ко мисли да би се Хашим Тачи сагласио са предајом Митровице не тражећи „Прешевску долину”? Зар није јасно да пресељења становништва у догледно време нема без рата и насиља. Како то данас да прође када табла са натписом „Република Косово” стоји на Мердару?

Чак и да план препун безбедносних ризика и функционише, то би био тек део решења. Остаје кључно питање шта са већином косовских Срба који живе јужно од Ибра? Што Срби са севера буду самосталнији, притисак на Србе са југа биће већи. Није чудо да су они којих се то највише тиче, Срби јужно од Ибра, одмах одбацили план Јеремић–Самарџић који не нуди одговор на питање шта урадити са Србима или Албанцима који одлуче да остану на „погрешној страни“ границе.

Пошто је пропуштена шанса да се о људима, манастирима или рудницима расправља у пакету нових граница, пошто нико више неће размишљати о фонду за пресељење, зар није боље да Срби остану да живе и на северу и на Косовском Поморављу?

И док безбедност Срба остаје у искључивој надлежности Кфора, Унмика и Еулекса, кључ налазим на сасвим другој страни – у економији. Међународна заједница, прецизније онај њен део који је одрадио пројекат косовске независности, одговорна је за Албанце. Ако се држи слова Ахтисаријевог плана, и те како је одговорна и за све друге. Држим да Срби не треба да пропусте ту шансу.

С друге стране је Београд. Уколико не жели насиље и уколико је приправан да помогне својим сународницима, овдашња власт пре свега треба да се ангажује на економској помоћи. Што су џепови пунији, тензије је мање. То је једини пут да се надокнаде пропуштене шансе. Укључујући и ону која се тицала поделе. Тако би се на дневном реду нашла питања енергије, рудника, пољопривреде. Сва она која су ових година симптоматично била игнорисана.

Тачно је да је Косово данас фактички подељено, као што је до јуче била подељена Србија, али институционална подела, уверен сам, сада нема шанси. Београд би на дужи рок могао да прихвати доскорашњу стратегију косовских Албанаца која се показала успешном: стрпљење и рад. Треба времена. СФРЈ па СРЈ па државна заједница Србије и Црне Горе показале су се као нефункционалне за решење косовског питања. Албанци са Косова су све ове творевине доживљавали као принудне. Чекали су и дочекали.

Београд би могао да се сети уздржавања косовских Албанаца док су Срби били расути по балканским фронтовима, на мудро чекање одговарајућег тренутка. То значи – држати се де факто поделе, док свет не буде спреман да прихвати реалности на терену. Или док се Србија и Косово не приближе вратима ЕУ која неће моћи да прођу пре него што реше питање граница. А дотле? Дотле треба слушати шта Срби јужно од Ибра имају да кажу.