Нема помоћи за децу зависну од мобилних

Када је М. Р. покушала деветогодишњем сину да одузме мобилни телефон, њен мезимац се бацио на земљу, почео да вришти, урличе и да се удара по глави. У нападу беса истрчао је у двориште, а када је мајка изашла за њим, узео је камен и гађао је. Истог тренутка узела је дете за руку и отишла у Дом здравља у којем је затражила упут за неку од државних клиника. Изабрани лекар није знао у коју установу да је упути, па је детету заказао преглед у Дечјој клиници за неурологију и психијатрију, где јој је речено да је са њеним сином све у реду и да не могу да јој помогну.

– Одустала сам од државних установа и добила од пријатељице број од клиничког психолога, специјалисте за болести зависности, који има приватну ординацију. Заказала сам терапију. Највећи проблем представља чињеница да мој бивши супруг не жели да схвати да имамо проблем. Купује детету нове телефоне, љути се уколико му их одузмем, а када дете борави код њега, пушта га да гледа у екран по цео дан – каже наша саговорница, која је из разумљивих разлога желела да остане анонимна.

Везаност за мобилни телефон, интернет или игрице наука не препознаје као болест, али у Великој Британији се још 2008. године појавио израз номофобија који означава страх од губитка мобилног телефона. Процењује се да око 13 милиона Британаца има овај поремећај, а да чак 76 одсто младих између 18 и 24 године има константан страх од губитка мобилног. Ипак, номофобија се не налази у важећем светском Дијагностичком и статистичком приручнику за менталне поремећаје, у којем су побројани сви ментални поремећаји и критеријуми за успостављање дијагнозе.

У Србији не постоји ниједно релевантно истраживање о зависности од интернета, мобилног телефона или игрица.

То што овај облик зависности још није добио научно утемељење не значи да није реч о озбиљном социолошком проблему, речи су др Мире Ковачевић, задужене за програм за лечење патолошког коцкања и зависности од интернета при Специјалној болници за болести зависности у Драјзеровој улици. Наша саговорница истиче да се њеној клиници јавља мали број пацијената, јер већина људи сматра да није реч о озбиљном психолошком проблему за чије је решавање неопходна помоћ стручњака.

– Када је у питању дете, родитељи би требало да прате како оно реагује када му одузму телефон или му ограниче време које ће провести на интернету. Што је већи степен незадовољства, то је већи степен зависности од тог уређаја – каже наша саговорница додајући да је овај програм намењен за одрасле особе, тачније за младиће и девојке старије од 16 година.   

Старосна граница за децу која су зависна од мобилних телефона све је нижа, тврди Милан Радовановић, специјални педагог и директор Дефектолошког саветовалишта „Ентера”, који се већ десет година бави превенцијом и лечењем болести зависности и поремећаја личности.

Овај облик зависности сада се јавља код деце узраста од 11 и 12 година, тачније у петом, шестом разреду, док проблем са видео-игрицама  најчешће имају адолесценти узраста од 15 и 16 година, али и младићи и девојке од 24 и 25 година.
– Када дете почне да губи интересовање за спољни свет, за другаре, игру, гледање цртаних филмова, време је да се потражи стручна помоћ. Родитељи никако не би смели самостално да предузимају неке кораке уколико примете да се код детета јавља овај облик зависности. Најбоље је да се консултују са психологом или педагогом у школи, у супротном би могли погоршати психичко стање детета – истиче Радовановић.
Нажалост, већина родитеља не препознаје овај проблем на време. Стручну помоћ траже само када примете озбиљне промене у понашању детета, најчешће на крају полугодишта или школске године уколико сазнају да дете не иде данима у школу, већ то време проводи у играоницама. То процес одвикавања чини још тежим.

Лечење интернет зависности не разликује се суштински од лечења алкохолизма, наркоманије или патолошког коцкања са којим је најсличнија. Третман траје око годину дана, а једина разлика је да током одвикавања ови уређаји могу бити коришћени.