Nema pomoći za decu zavisnu od mobilnih

Kada je M. R. pokušala devetogodišnjem sinu da oduzme mobilni telefon, njen mezimac se bacio na zemlju, počeo da vrišti, urliče i da se udara po glavi. U napadu besa istrčao je u dvorište, a kada je majka izašla za njim, uzeo je kamen i gađao je. Istog trenutka uzela je dete za ruku i otišla u Dom zdravlja u kojem je zatražila uput za neku od državnih klinika. Izabrani lekar nije znao u koju ustanovu da je uputi, pa je detetu zakazao pregled u Dečjoj klinici za neurologiju i psihijatriju, gde joj je rečeno da je sa njenim sinom sve u redu i da ne mogu da joj pomognu.

– Odustala sam od državnih ustanova i dobila od prijateljice broj od kliničkog psihologa, specijaliste za bolesti zavisnosti, koji ima privatnu ordinaciju. Zakazala sam terapiju. Najveći problem predstavlja činjenica da moj bivši suprug ne želi da shvati da imamo problem. Kupuje detetu nove telefone, ljuti se ukoliko mu ih oduzmem, a kada dete boravi kod njega, pušta ga da gleda u ekran po ceo dan – kaže naša sagovornica, koja je iz razumljivih razloga želela da ostane anonimna.

Vezanost za mobilni telefon, internet ili igrice nauka ne prepoznaje kao bolest, ali u Velikoj Britaniji se još 2008. godine pojavio izraz nomofobija koji označava strah od gubitka mobilnog telefona. Procenjuje se da oko 13 miliona Britanaca ima ovaj poremećaj, a da čak 76 odsto mladih između 18 i 24 godine ima konstantan strah od gubitka mobilnog. Ipak, nomofobija se ne nalazi u važećem svetskom Dijagnostičkom i statističkom priručniku za mentalne poremećaje, u kojem su pobrojani svi mentalni poremećaji i kriterijumi za uspostavljanje dijagnoze.

U Srbiji ne postoji nijedno relevantno istraživanje o zavisnosti od interneta, mobilnog telefona ili igrica.

To što ovaj oblik zavisnosti još nije dobio naučno utemeljenje ne znači da nije reč o ozbiljnom sociološkom problemu, reči su dr Mire Kovačević, zadužene za program za lečenje patološkog kockanja i zavisnosti od interneta pri Specijalnoj bolnici za bolesti zavisnosti u Drajzerovoj ulici. Naša sagovornica ističe da se njenoj klinici javlja mali broj pacijenata, jer većina ljudi smatra da nije reč o ozbiljnom psihološkom problemu za čije je rešavanje neophodna pomoć stručnjaka.

– Kada je u pitanju dete, roditelji bi trebalo da prate kako ono reaguje kada mu oduzmu telefon ili mu ograniče vreme koje će provesti na internetu. Što je veći stepen nezadovoljstva, to je veći stepen zavisnosti od tog uređaja – kaže naša sagovornica dodajući da je ovaj program namenjen za odrasle osobe, tačnije za mladiće i devojke starije od 16 godina.   

Starosna granica za decu koja su zavisna od mobilnih telefona sve je niža, tvrdi Milan Radovanović, specijalni pedagog i direktor Defektološkog savetovališta „Entera”, koji se već deset godina bavi prevencijom i lečenjem bolesti zavisnosti i poremećaja ličnosti.

Ovaj oblik zavisnosti sada se javlja kod dece uzrasta od 11 i 12 godina, tačnije u petom, šestom razredu, dok problem sa video-igricama  najčešće imaju adolescenti uzrasta od 15 i 16 godina, ali i mladići i devojke od 24 i 25 godina.
– Kada dete počne da gubi interesovanje za spoljni svet, za drugare, igru, gledanje crtanih filmova, vreme je da se potraži stručna pomoć. Roditelji nikako ne bi smeli samostalno da preduzimaju neke korake ukoliko primete da se kod deteta javlja ovaj oblik zavisnosti. Najbolje je da se konsultuju sa psihologom ili pedagogom u školi, u suprotnom bi mogli pogoršati psihičko stanje deteta – ističe Radovanović.
Nažalost, većina roditelja ne prepoznaje ovaj problem na vreme. Stručnu pomoć traže samo kada primete ozbiljne promene u ponašanju deteta, najčešće na kraju polugodišta ili školske godine ukoliko saznaju da dete ne ide danima u školu, već to vreme provodi u igraonicama. To proces odvikavanja čini još težim.

Lečenje internet zavisnosti ne razlikuje se suštinski od lečenja alkoholizma, narkomanije ili patološkog kockanja sa kojim je najsličnija. Tretman traje oko godinu dana, a jedina razlika je da tokom odvikavanja ovi uređaji mogu biti korišćeni.