Политичко пуњење хемијског оружја

„Дугорочни статус председника Асада одлучиће сиријски народ”, изјавио је државни секретар Рекс Тилерсон током недавне посете Турској. „Наш приоритет више није да седимо и усредсредимо се на то да протерамо Асада”, изјавила је америчка амбасадорка у УН.

Док су из САД стизали сигнали спремности на посредну сарадњу са Асадом у борби против терориста Исламске државе и Ал Каиде, ситуација се драматично променила када је утврђено да је више од 70 особа страдало од хемијског оружја у северној сиријској провинцији Идлиб.

За разлику од претходне администрације коју су критиковали због попустљивости према Москви, Трампово прво ангажовање у сиријској кризи најављује период „обарања руку” са Владимиром Путином који је напад означио као акт активне агресије и суспендовао војни споразум из 2015. који је спречавао ризик америчко-руског инцидента над небом Сирије.

Трамп политику топло-хладно дефинише као флексибилност, па је извесно да после саопштене намере да односе са Русијом поправи управо на терену Сирије, сада следи период заоштравања.

Какви су домети обновљеног америчко-руског конфликта? Да ли се уништавају тек отворене шансе америчког приближавања Москви и Дамаску?

Без обзира на жестину међусобних оптужби, не значи да ситуација не може да се поправи. Трамп из кризе може да изађе ојачан репутацијом да је, за разлику од Обаме, приправан да узврати Путину. То би смирило јастребове у Пентагону и неке европске савезнике, а већ је донело похвале Асадових арапских противника и Турске. Такав капитал Трамп би могао да употреби да настави процес нормализације са Русијом и отопљавања према Асаду.

Питање је какав ће бити Путинов одговор. Први је очекивано оштар, а да ли ће он прихватити ризично чекање како би се уверио у веродостојност једног оваквог сценарија?

Русија је првом војном интервенцијом у постсовјетској ери 2015. јасно дала до знања да Сирију сматра својом сфером утицаја и тешко да ће се око тога ишта променити.

Утисак је да ни САД ни Русија не желе даљу ескалацију, а какав ће бити Асадов одговор? Да ли ће на разарање војне базе режима узвратити снажном акцијом против побуњеника да би се на тај начин реванширао? Или ће се ослонити на уверавања из Вашингтона да се није реч о нападу на режим већ само о упозорењу да се коришћење хемијског оружја неће толерисати?

Асадов режим је пре четири године први пут био оптужен да су његове снаге на ратишту употребиле бојне отрове, а од тада ова врста забрањеног оружја добија политичко пуњење.

Дамаск је јула 2012. потврдио да поседује хемијско оружје које ће употребити искључиво у случају спољне агресије. Обама је одмах узвратио постављањем црвене линије и претњом војног одговора уколико Асад ово оружје употреби у грађанском рату.

Марта 2013. Асад је први пут оптужен да је бојне отрове употребио у предграђу Дамаска и код Алепа, када је страдало више стотина људи. Режим је тврдио да су инкриминисано оружје користиле побуњеничке снаге.

Асад захтева истрагу УН и допушта долазак тима инспектора УН чији је мандат само да утврде да ли је хемијско оружје употребљено, али не и ко га је употребио. Било је много разлога да се сумња у веродостојност оптужби против режима који је у том тренутку бележио успехе на фронтовима рата и објективно није имао потребе да ризикује употребу хемијских средстава.

Вашингтон је понављао да постоји велика вероватноћа да режимске снаге користе забрањено оружје, па је Обама најављивао да ће од Конгреса затражити ауторизацију ограниченог војног удара на Сирију.

Москва тада покреће иницијативу да се сиријски стокови сарина, иперита, хлорина и других средстава ставе под међународну контролу и униште, а да САД одустану од војне интервенције. Асад поздравља предлог.

Како су оптужбе умногоме личиле на доказе које је Џорџ В. Буш фабриковао како би добио подршку за војну интервенцију у Ираку 2003, како није било релевантних чињеница да је иза напада хемијским оружјем заиста стајао режим у Дамаску, Обама се уздржао и од Конгреса затражио да одложи гласање.

У септембру 2013. Џон Кери и Сергеј Лавров потписују споразум о детаљном плану према коме се власти у Дамаску обавезују да предају комплетне листе – укључујући врсте и количине, типове муниције, локације складишта, производње и центара за истраживање и развој хемијског оружја – како би се оно уништило.

Средином 2014. потврђено је да су сви стокови пребачени из Сирије, да је уништено око 1.000 тона, али хемијско оружје се поново појављује од пролећа 2015. године. Утврђено је да га користе џихадисти Исламске државе. Ко још?

Сада је питање, као и 2013, зашто би режим употребио хемијско оружје и одакле му, када је после детаљних инспекција установљено да је све залихе предао међународној заједници? Зашто би Асад ризиковао у време када се режим уз подршку Русије и Ирана војно и политички стабилизовао после велике победе у Алепу?

Опозиција, која је током мировних преговора у Астани и Женеви показала висок степен неспремности на компромисно решење сиријске будућности, има све разлоге да компромитује Асада у време када су амерички званичници почели да спроводе Трампове директиве одустајања од омиљеног Обаминог слогана да Асад мора да оде.

Опасност ове ситуације је да се приоритети, барем привремено, окрену од борбе против исламске државе и усмеравају на обрачуне у троуглу Вашингтон–Москва–Дамаск.