Деца с калдрме одушевљена сејањем нане или парадајза

Тренд прате чак и они који немају дворишта ни терасе јер им је град Беч уступио бројне јавне површине. Узгајање биљака постало је свакодневица не само за Аустријанце и странце који ту годинама живе већ и за поједине избеглице и азиланте. Неки од њих су научили да користе ашов и лопату управо од Катарине Рот, научне сараднице градске службе „Баштованство у Бечу”, на градском имању које би се најбоље могло описати као огледно добро или учионица земљорадње на отвореном.

„Град Беч је власник на хиљаде хектара земље које издаје у закуп грађанима вољним да се посвете баштенским радовима”, објашњава наша саговорница.

„Излазимо у сусрет свима без обзира на то да ли су Бечлије, имигранти, избеглице, да ли говоре немачки или не. Није нам важан нечији друштвени статус или образовање. Трудимо се да повежемо различите људе па није реткост да деца из вртића деле парцелу са корисницима домове за старе.”

У центру, како додаје, парцеле су мале, свега неколико квадратних метара, али град нуди далеко више земље на периферији. Осим Града Беча, простор често уступају и приватни власници. Потражња је већа од понуде. Мотиви су различити: повратак природи, брига о исхрани, хоби на отвореном. „Наш једини услов је да се бавите органском производњом”, додаје Катарина Рот.

Многи су прве вртларске кораке направили управо на обуци „Баштованства у Бечу”. У овдашње расаднике, стакленике и лабораторије долазе подједнако деца и одрасли. Курс, међутим, није био потребан Кордули Феч, која је закупила парцелу у десетом цирку. Тамо узгаја кромпир и пасуљ за исхрану своје породице. Она је завршила пољопривредни факултет, па и сама са колегама подучава остале урбане баштоване. Многи имају вољу за радом на парцелама чији се закуп, зависно од величине и локације, може кретати од сто до 2.000 евра годишње, али су неки прилично збуњени. За људе порасле на асфалту, природни закони нису отворена књига. Зато се ова тридесетпетогодишња Бечлијка наслушала свакојаких питања: „Позвао ме је човек и рекао да је још синоћ ставио семе у земљу и да ујутру и даље ништа није ницало. Питао ме је шта се дешава, да ли је негде погрешио. У таквим случајевима морам да објaсним да то баш и не иде тако како замишљамо. Ипак, занимање за баштованство је велико. Дешава се да је за 25 места на парцели заинтересовано сто људи па град мора да инсистира да се закупци смењују.”

Земља за узгој биљака уступљена је и становницима Маконда. У свету, то је магично место из маште Габријела Гарсије Маркеса, а овде – избегличко насеље на периферији града. Његови становници су свој мали животни простор проширили на баште из којих допиру мириси њихових омиљених зачина. Авганистанци воле нану и коријандер и то сеју. Ипак, зелене површине у центру за азиланте много су више од укуса домовине. Оне су прилика за боравак на отвореном и упознавање комшија, што је један од најважнијих мотива и за вртларе изван Маконда.

„За мене, циљ урбаног баштованства није да усред града произведем сто килограма шаргарепе, већ да проводим време са људима из своје околине”, објашњава Кордула Феч.

„Док се нисам овим бавила, нисам ни знала ко су ми прве комшије. Сада не само да их познајем већ се са њима и дружим. Срећемо се у башти, разговарамо. Моја деца се играју са њиховом децом у башти. То ми коначно даје осећај живота у заједници.”