С клупе у фотељу
Једини кандидат за председника Олимпијског комитета Србије (ОКС) Божидар Маљковић ће, по свему судећи, на то место доћи кроз месец дана, када се коначно буду одржали избори. То вероватно значи и крај његове тренерске каријере, што је мало ко приметио у потресима који су настали око ових избора. Растанак од „клупе” после 45 година је за многе изненађење, тим пре што је у последње време упорно истицао да себе још може да замисли „само у руднику”.
Имајући у виду ову одлуку, могу полако да се сумирају његови резултати у кошарци, због којих га је Евролига уврстила међу десет најбољих тренера у првих пола века (1958–2008). Укупно има 17 трофеја, од тога четири Евролигина (дели друго место на вечитој листи, с Фернандезом, Месином и Гершоном, а први је Обрадовић са осам).
Рођен је у Оточцу, у Лици, пре 65 година (толико пуни 20. априла). Још у средњошколским данима почео је да се занима за тренерски занат, а тек што је постао пунолетан основао је КК Ушће на Новом Београду. У том клубу је поникла и његова ћерка Марина која последњих година не само да је успела да изађе из његове сенке, већ га је у једном тренутку и засенила. Недавно је рекао да нико од њега није срећнији због тога.
После Ушћа (1971–1979) био је помоћник Братиславу Ђорђевићу у Радничком с Црвеног крста (1979–1981), затим je провео неколико месеци у Старој Пазови, па наставио у Црвеној звезди (1981–1986) као асистент Ранка Жеравице.
Једна од ствари на коју је изузетно поносан јесте то што су му ментори била двојица утемељивача југословенске школе кошарке, Александар Николић и Ранко Жеравица. Импонује му то што ниједан наш стручњак није стасавао уз њих двојицу.
Николић га је као младог и неафирмисаног посадио на клупу Југопластике 1986, што су многи назвали превеликим ризиком. У Сплиту је променио историју тог клуба и ударио чврсте темеље својој каријери. Сплићани су с њим две године узастопце освојили Куп шампиона (Евролигу), 1989. и 1990, а Маљковића је то препоручило Барселони (1990–1992).
Његово ремек-дело је ипак Лимож (1992–1995), први француски клуб с титулом европског првака (1993), који је мимо свих очекивања те године био без премца. Када је 1996. стигла иста титула с Панатинаикосом (1995–1997), такође историјска (прва у историји тог клуба), изгледало је да се Маљковић тек загрева за оно најбоље. Међутим, била је то његова последња титула Евролиге.
После је радио у Расингу (1997–1998), Уникахи (1998–2003), Реалу (2004–2006), Таукерамици (2007), Локомотиви (2011–2012) и Цедевити (2012). Две године је провео у репрезентације Словеније (2011–2113).
Ожењен је Горданом, дипломираним економистом. Поред ћерке Марине имају и сина Небојшу (у Паризу завршио режију и маркетинг) и унуку Лану.
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
