Крчма на главном друму

Њих је Бели победио а Председник их је уништио.

И шта ћемо сад?

Идемо спонтано на улицу!

Како вас није срамота да злоупотребљавате ту децу?

*

Сви које је победио Бели треба да се баце с моста.

С Бранковог и то на асфалт.

Јер ако је Бели анегдота, шта су они?

Пре избора су говорили: ово нису избори ово је референдум.

ОК, по њих референдум се трагично завршио и сад? На улицу?

Сви иза Белог на изборима треба да пронађу неки други посао где ће наћи себе.

*

Јанковића, који је кажу нови лидер опозиције, промовисао је „Апел 100”. Наравно да не желе да виде да је нови председник Србије постао човек с „Апелом два милиона”.

*

Били су избори. Изашло четири милиона, два милиона гласало за АВ-а, неки за опозицију, а хиљаду на улици. Незадовољни резултатима!!!

Па ја сам незадовољан што сам ћелав па због тога не бацам флаше на Скупштину.

*

А то што су уништили Зид плача испред Скупштине. Мислите да су намерно? Ма, не. Они нису ни знали шта је то.

*

На трећој страни храбрих тиражних новина (које су толико храбре да не смеју да потпишу редакцијски коментар), које су амбасада Запада, пише да су победници „пресвучене звери”, да се Председник „оклизнуо на кору од банане”, а ЛСВ који је освојио 1 одсто гласова (јер ни чланови породице нису гласали за њих) каже да није касно за лустрацију!

А њих лустрирали њихови гласачи.

*

Истовремено, брат од кољача каже: ако му брата изруче Србији, Срба на Косову неће бити.

Ма, ја се нешто мислим...

*

Рама у ЦГ каже: „Овде се осећам као у Албанији”.

Ниси једини.

*

„Све што је чврсто претвара се у дим”, чувене су речи Карла Маркса о капитализму.

Иако ситуацију коју објашњава није познавао из прве руке он жали за пропашћу занатских гилди из времена пре појаве модерне индустрије те за устаљеним животом становника, пре свега у градовима.

Маркс је жалио за стабилношћу која је измицала на временском пешчанику, препознао је олују која је стизала и није му се свиђала без обзира на то што је била неопходна за једра његовог тек поринутог револуционарног брода.

Од Маркса наовамо нестабилност је једина константа капитализма. Превирања на тржишту, брзе игре инвеститора, изненадни успони, падови, премештање и затварање фабрика и фирми, масовне миграције у потрази за послом – нестабилност – ужасавају модерног човека.

Тај човек одавно је постао зависан од свог окружења, али за разлику од човека на селу он се не налази на пољу пшенице нити међу стаблима јабуке. Не, он се налази на асфалту за који када хоћемо да кажемо да нас плаши додајемо префикс – врео, врућ и слично.

Дакле, човек у средишту цунамија названог криза капитализма рањив је колико и тај систем који се надвио над њим и доји га демократијом и кредитима.

Наш човек је стицајем околности, због својих виолентних предака и свакако у налету активиста новог светског поретка, тешко настрадао у својој кући коју је неопрезно изградио насред пута. Тиме је нарушио генералне светске урбанистичке планове па му ту надоградњу руше свако мало, некад издају привремене дозволе, а често не.

Држава, пошто има користи од свог грађанина, покушава да га спасава у тешким временима спасавајући себе. Тако му нуди кредите да отплати кредите, везује му исте за „швајцарац”, па му их после укида, повећава цену гориву када та цена свуда у свету пада, кажњава оне који се крећу на бензин у име оних који се греју на гас.

*

Једна списатељица и њен муж, један професор, варају Србију цео свој и цео наш живот. Иако је њој живот угрожен (болује од рака) она му се супротставља.

Раку, не супругу.

Побеђује га. Рака. При томе умире од глади и распродаје књиге да би купила лекове. Донације не сметају!

Док је „умирала од рака и од глади” у Паризу супруг је сваки дан ручавао у „Старој Херцеговини”, уцвељен и несрећан, меланхолично вртећи чашу вина у руци.

Драги дебили, па дајте им још пара.

Како не разумете какви су то преваранти.

Да ли се сећате медијски популарних криминалаца Бони и Клајда, које смо такође волели. Па Бони је била Девица Марија, бистри планински поток, плодова вода за ову жену којој ни шешир не може да сакрије грамзив израз лица.

И какве то књиге има које би неко могао да купи за велике паре. Шта? Има први тираж Библије, Микино Јеванђеље, Андрићев докторат...?

А кад су њеног мужа, и он је шеширџија, замолили земљаци да малим прилогом помогне да се спасе завичајно удружење „Илијаш” рекао је: „Па нек пропадне, шта ја да радим?”

Да помогнеш, ето шта да радиш. Целог живота си узимао, можеш једном да даш.

Не може.

Не дају професор и једина жена на свету која је победила рак и то све описала у серијалу књига које можете купити по повољним условима и на рате. И, да, уз књигу добијете и нарамак сена!