Пред суд, па у нове преговоре

Министар спољних послова Србије Вук Јеремић ових дана много времена проводи објашњавајући да предлог споразума који је министар за Косово и Метохију Слободан Самарџић понудио Унмику није план за поделу покрајине, како тврде западне новинске агенције и власти у Приштини. Основни циљ тог предлога, тврди Јеремић, јесте да се поново успостави поверење између мисије УН и Београда и да се „свим грађанима Србије на Косову обезбеди нормалан живот”.

Ипак, министар каже да план који је његов колега из владе 16. марта предао заменику шефа Унмика Ларију Росину није прошао редовну процедуру Владе Србије. „Да се то десило, он би вероватно био квалитетнији. Министар Самарџић и ја смо пре тога разговарали о потреби да се реинституционализује однос са Унмиком после једностраног проглашења независности од стране приштинских власти, јер нам је такав споразум потребан. Нажалост, текст споразума није прошао адекватну владину процедуру”, каже Јеремић и додаје да се ипак нада да ће у разговору са Генералним секретаријатом УН бити прилике да се направи бољи текст.

„Циљ споразума је да утврдимо како ћемо сарађивати да би се избегли сукоби, да не бисмо поново пролазили кроз оне ствари кроз које смо пролазили последњих недеља. Ми се залажемо за пун територијални интегритет, односно за очување суверенитета Србије над целом територијом Косова и Метохије. Државна политика је јединствена”, каже министар спољних послова Србије.

Недавно сте у „Њујорк тајмсу” написали да ће највише 40 држава признати нелегалну независност Косова и Метохије. Сада их већ има више од тридесет. Колико би држава још могло да призна Косово?

Оно што је кључ наших дипломатских напора у овом тренутку јесте то да број земаља које ће признати илегално проглашену независност буде што мањи. Ми смо до сада постигли релативан успех у томе и наставићемо да радимо свим снагама користећи сва правна, политичка и дипломатска средства. Главна идеја оних који подржавају нелегално проглашену независност Косова јесте да се великим бројем признања покрије реалност која је непобитна – да је прекршено међународно право. Важно је да за наш став да је право прекршено добијемо већину и наш циљ је да у септембру на Генералној скупштини Уједињених нација иницијатива да се затражи мишљење Међународног суда правде добије већину. Морамо наставити да будемо активни у том правцу, свесни да се са друге стране налазе неке од најутицајнијих држава света, но то нас не сме поколебати у одлучности да се изборимо за свој став.

Да ли бисте сада изменили своју процену о највише 40 држава?

Написао сам да ће врхунац бити достигнут кад „око четрдесет држава” призна нелегалну независност. Можемо бити умерени оптимисти да ће иницијатива Србије у септембру у Генералној скупштини УН добити већинску подршку упркос ономе што су представници привремених институција у Приштини тврдили да ће независност „убрзо признати сто држава”.

Зар није било боље одмах тужити државе које су признале независно Косово?

Правна процедура за подношење таквих тужби је изузетно сложена. Ако бисте желели да тужите неку државу, морате прво да прихватите надлежност суда. Одлуку о прихватању те надлежности може да донесе само скупштина, а ми тренутно немамо скупштину. То је само један од елемената сложености овог питања. Мислим да је најпрагматичније да се тражи мишљење Међународног суда правде, јер оно има јако политичко дејство – не само да нас дубље уводи на терен међународног права, где ми мислимо да имамо веома јаке аргументе, већ и за ефекат има смањивање броја оних који су спремни да признају нелегалну независност. Они ће сачекати то правно мишљење. Дакле, учинак не би био само правни, већ и политички и дипломатски, у смислу ограничавања броја држава које су спремне да тако нешто ураде.

Такав процес би вероватно трајао годинама. Зашто би нека држава одложила признавање док чека мишљење суда?

Већина земаља чланица Уједињених нација уважава мишљење Међународног суда правде и ја верујем да ће значајан број држава сачекати то мишљење.

Шта бисмо добили евентуалном одлуком суда у корист Србије?

Добили бисмо кредибилну потврду нашег става да је дошло до кршења међународног права, што би учврстило нашу позицију у наставку дипломатске борбе. Кад се испостави да једнострано проглашење независности није довело до потврде суверенитета такозване државе Косово, верујем да ће у међународној заједници превладати рационалан став и да ћемо се вратити за преговарачки сто.

Управо сте се вратили из Либије, Вијетнама и Индонезије, путујете за Бразил. Зашто су те посете битне?

Те земље су чланице Савета безбедности и веома је важно да се учврсти њихов досадашњи став да проглашење независности није било у складу са међународним правом. Могу да кажем да су моји разговори са највишим руководствима тих држава за исход имали потврду тог становишта. Притисци су на те земље да признају независност велики, а ефекат мојих разговора је, мислим, био да су се они учврстили у уверењу да треба да остану принципијелни у заштити основних норми међународног права.

С друге стране, то су земље које имају важну улогу и врло су утицајне у регионалним групацијама којима припадају. Мислим ту на Арапску лигу, на Организацију исламске конференције, на Афричку унију, Покрет несврстаних... Све су то организације које имају велики број чланова, а с обзиром на то да је интегрални део наше стратегије да у септембру однесемо превагу на Генералној скупштини УН – став тих земаља ће битно утицати на то да добијемо већину.

Да ли постоји стратегија да се Србија више ангажује у Покрету несврстаних?

Свакако ћемо користити историју наших добрих односа са несврстаним земљама, а и битно је да разговарамо са свима. Важан део наше стратегије јесте да искористимо сву снагу, сав кредибилитет који имамо у тој организацији и у билатералним односима са тим земљама да бисмо добили њихову подршку и подршку њихових пријатеља и савезника за наш став. Међутим, наша стратешка оријентација не престаје да буде Европска унија. То нас ипак не спречава да будемо максимално ангажовани у сарадњи са оним земљама чији ће нам гласови бити потребни.

Сада у Покрету несврстаних имамо статус посматрача. Да ли ћемо тражити чланство?

Ми смо посматрачи, што нам омогућује приступ њиховим скуповима и искористићемо у потпуности тај статус. Али, понављам, наша стратешка оријентација је ЕУ.

Наредне недеље у Букурешту се одржава самит НАТО-а. После тог састанка на врху постоји велика вероватноћа да ће Србија бити још више окружена чланицама тог војног савеза. Како то мења позицију земље?

Ми не смемо дозволити да у стратешком, политичком и безбедносном погледу Србија на било који начин буде изолована. Изолација у било ком смислу, поготово у безбедносном, носи велике опасности, али што се тиче нашег даљег степена ангажмана са Северноатлантском алијансом, то је демократски процес и о њему ће суд донети грађани ове земље, у складу са уставом и законима.

Колико се чује, Србији на том самиту неће бити понуђено ништа. Програми „интензивног партнерства” биће понуђени Црној Гори и Босни и Херцеговини.

Србија ће бити адекватно заступљена на том састанку. Представићемо свој поглед на ситуацију у региону, јер је Србија кључни чинилац безбедности у југоисточној Европи. Наставићемо наше ангажмане у оквиру Партнерства за мир, а што се тиче даљих односа са НАТО-ом, одлуке ће бити доношене у складу са законима и Уставом.

Да ли сте недавно у Њујорку, током посете због седнице Савета безбедности, од америчких власти добили појачано обезбеђење које нисте тражили?

Био је виши степен заштите него раније, претпостављам због тога што је процењено да после једностраног проглашења независности постоје безбедносне околности које тако нешто захтевају.

-----------------------------------------------------------

Нека се ЕУ ангажује, али легално

Да ли постоји могућност да мисија Еулекс добије мандат од Савета безбедности УН, односно да ли се са ЕУ може преговарати о томе какав би био мандат Еулекса?

Ми у принципу немамо ништа против активнијег ангажмана ЕУ у Србији, укључујући и нашу јужну покрајину. Мислимо да би то била добра ствар, али за тако нешто мора да постоји адекватна правна основа која долази само од Савета безбедности. Уколико дође до отворене дебате у Савету безбедности, мислим да може доћи до ситуације у којој се без кршења међународног права ЕУ легално ангажује.