Нато је уништио неколико земаља

Студентске дане у Прагу сте делили са Грлићем, Карановићем, Зафрановићем, Марковићем, Паскаљевићем?

Шта ради Ђиђа (Срђан Карановић)? Њега дуго нисам видела, остале ту и тамо сретнем. Молим вас пошаљите му мој топао загрљај! Он је од свих нас увек био најсензибилнији. У Прагу је тада постојала права југословенска колонија. На истој години смо били Рајко, Ђиђа, Лордан, Марковић и ја, па је стигао и Паскаљевић. За нас који нисмо могли да добијемо пасоше и путујемо по Европи, они су били улаз у луксуз, у музику „Битлса”, фармерке, ципеле. Наш заједнички студентски живот и наша блискост донели су нам свима добро.

И даље међусобно комуницирате на чешком?

Да и то је занимљиво, када се сретнемо негде међусобно спонтано причамо на чешком. Сви ми из те генерације били смо талентовани ствараоци и то се после и показало. Када је Југославија почела да се распада, у Америци смо предавали Ђиђа, Рајко и ја и много смо разговарали о томе како се у новонасталим околностима одредити према рату у Југославији и свим демонима који су тада испливали. Оно што се тада догађало у Југославији слично је овоме данас на глобалном нивоу.

Тада у Прагу били сте млади, пуни енергије и жеље да стварајући одговорите времену у ком сте живели?

Да, али такође је тада постојала и 1968. као политички и хуманистички важна година, јер смо тада тамо доживели и „Прашко пролеће” што се одразило и на филм, литературу, друштвени и политички живот и на много тога. А онда је све то било уништено уласком совјетских тенкова, а касније су и људи постали већи конформисти.

Део свега тога показали сте недавно у телевизијској серији ХБО-а „Огњени грм”, о Јану Палаху?

Да, веома важно је то што ми се указала прилика да то снимим, јер је то време за мене било круцијално искуство. Не толико због експлозије слободе и радости коју смо тада искусили, већ и због онога што је дошло касније. Када је све то прекинуто и када су људи искусили и неку врсту „меког терора”, јер људи нису убијани, већ су само одвођени.

Памтите ли и своје затворске дане, били сте тамо неколико пута?

Срећом, никада дуго. И то је моје значајно искуство. Понеко чак и добро у смислу да сам схватила да осим, наравно, физичке тортуре, све друго могу да издржим, да чак створим живот за себе и у тим околностима. Било је добро то сазнати о себи.

Можда је и такво искуство један од разлога што сте постали веома снажна жена?

Можда је за то разлог ипак у мојој генетици. Мој отац је Немац, моја мајка Пољакиња, а обе те нације прошле су кроз тешка времена, али и кроз периоде позитивне еволуције оних који су преживели. Можда су у мени неки специјални гени, не знам, али оно што је сигурно допринело некој мојој снази јесте образовање, начин на који сам одрастала и начин на који су ме одгајали.

Дуго сте живели у иностранству, у Француској, САД?

У имиграцији. Прво сам била имигрант у Француској, па сам отишла у САД. Француска је за мене била компликованије искуство.

Зашто?

Суочила сам се са оним с чиме се суочавају имигранти из Источне Европе, који се никада не осећају потпуно прихваћеним, прати их тај осећај да су грађани другог реда. Французи се осећају веома посебним. Чак и ја која је тамо стигла као остварена особа да би снимила филмове у њиховој продукцији имала сам утисак као да су ме позвали у своје предсобље, али никада и у дневну собу. Не могу да се жалим на време проведено у Француској, били су веома фини према мени, снимила сам неколико филмова, али је веома тешко било „ући у кућу”.

Кажете да филмски ствараоци треба да се осврћу на прошлост гледајући у будућност. На основу филма „Покот” јасно је какву будућност видите – побили сте све мушкарце?

Не све мушкарце, убила сам све ловце! Ловци су наравно симбол бруталне моћи, што углавном и јесте мушка моћ. Разоткрила сам да ловци у политичком животу имају моћ и да су арогантни спрам људи, чак и спрам планете. Занимљиво је да се зна да у Пољској ловци нису популарни међу народом, њих има мање него у многим другим европским земљама, али је у нашем парламенту чак 90 ловаца, иако би, статистички гледано, требало да их је само двоје.

Шта то показује? 

Показује то да нека врста тестостерона који гура људе у лов, такође гура људе на власт.

Колико је католичка црка снажна данас у Пољској?

Политички, много снажнија него пре и блискија власти, нарочито овој десничарској какву данас имамо. Данашњи политичари заиста љубе гузу кардинала који је опасни католички мафијаш. Утицајан, моћан, тешко је било шта урадити без његовог одобрења, а политичари се боре за задобијање његове подршке. У Пољској црква није одвојена од државе. Ниво утицаја цркве је тренутно већи од нивоа утицаја друштва. Пољска католичка црква је специфична, по мом суду чак нехришћанска, јер не саосећа са патњама других. Пример је њихов однос спрам избеглица из Сирије. Ни грама емпатије за њих. Нисмо, наравно, ми једини у томе. И Мари ле Пен ће рећи за Француску да је секуларна земља, али само уколико та секуларност има католичку форму. Никада није добро када је црква толико близу власти, нарочито није добро када свештеници говоре људима за кога треба да гласају. То је нека врста трансвестије. Ужасни људи. И они су такође ловци.

Критикујете националисте, десничаре, критикујете и Трампа и европске лидере да потпирују ратове и немају одговоре на велику избегличку кризу. Како објашњавате то да осим Каурисмакија и Росија готово ниједан други уметник није реаговао на ову тему?

Да, али релативно је лако дотаћи ову тему са људског, сентименталног становишта и показати патњу и страх људи и евентуално неки чин солидарности или наде, али је стварни проблем у томе што ми као уметници заиста не знамо шта да урадимо у вези с тим. То није питање само за уметнике, то је питање и за политичаре, за друштва у целини, за нас све заједно. Ми немамо одговор за овај проблем. Можемо да констатујемо да је западна алијанса уништила неколико земаља у којима је после њихових интервенција настао хаос, глад и тотална нестабилност друштава, у Ираку, Авганистану, Либији, Сирији и неколико других афричких земаља. И сада имамо ситуацију да милиони људи беже и долазе у Европу, али она није у стању да их прими и прихвати, она се демографски, али и демократски умањује. Постоји и велики страх од ислама који није изазван само терористичким актима који се дешавају и јесу стварна опасност, већ и популистичким политичким говорима који потенцирају страх од избеглица. Филмски аутори могу све то да ставе на велико платно, али то свакако није довољно да би се проблем решио.

Веома сте активни и гласни и у оквиру Европске академије за филм, али шта ће бити са ЕФА уколико се једног дана Европска унија распадне?

Можда ће тада ЕФА бити још потребнија него што је данас. Надам се да ће Европска унија опстати, иако пролази кроз трновит пут и кризу. Мислим да је једна од основних грешака још у самом старту било то што њену основу није чинила културна унија па тек касније и економска. Што је ЕУ више у кризи, то чланови ЕФА све више осећају неопходност да се држе чвршће заједно. Брегзит се тек догодио и не знамо још како ће се све то даље развијати и каква ће бити нова правила. Али, свакако да ће за Британце бити теже да приступају европским фондовима. Није све то само питање новца, већ је веза са Европом и даље за њих важна. Важна је и за мање земље попут наших, јер нам је та заједничка Европа омогућила већу слободу говора, кретања и уметничког изражавања.

Шта сте научили од Анджеја Вајде и Кшиштова Занусија када сте почињали каријеру као њихов асистент?

Оно што сам одмах од Вајде научила јесте да је публика важна. Он је увек ослушкивао публику и никада није сматрао да ако публика неки филм не прихвати да онда то значи да је публика глупа. Тако размишља Зануси, али Вајда никада није. Занимљиво је да Зануси који говори неколико језика и зато може да комуницира са толико различитих гледалаца, никада није успоставио добар контакт са њима, као што је то умео да уради Вајда. Он који је говорио само пољски и знао солидно само још српскохрватски остваривао је сјану комуникацију са свима. Њих двојица су сасвим другачије личности, тешко их је поредити, али су обојица увек била доследна, верна себи. Мало је филмских стваралаца који су верни себи.