Nato je uništio nekoliko zemalja

Studentske dane u Pragu ste delili sa Grlićem, Karanovićem, Zafranovićem, Markovićem, Paskaljevićem?

Šta radi Điđa (Srđan Karanović)? Njega dugo nisam videla, ostale tu i tamo sretnem. Molim vas pošaljite mu moj topao zagrljaj! On je od svih nas uvek bio najsenzibilniji. U Pragu je tada postojala prava jugoslovenska kolonija. Na istoj godini smo bili Rajko, Điđa, Lordan, Marković i ja, pa je stigao i Paskaljević. Za nas koji nismo mogli da dobijemo pasoše i putujemo po Evropi, oni su bili ulaz u luksuz, u muziku „Bitlsa”, farmerke, cipele. Naš zajednički studentski život i naša bliskost doneli su nam svima dobro.

I dalje međusobno komunicirate na češkom?

Da i to je zanimljivo, kada se sretnemo negde međusobno spontano pričamo na češkom. Svi mi iz te generacije bili smo talentovani stvaraoci i to se posle i pokazalo. Kada je Jugoslavija počela da se raspada, u Americi smo predavali Điđa, Rajko i ja i mnogo smo razgovarali o tome kako se u novonastalim okolnostima odrediti prema ratu u Jugoslaviji i svim demonima koji su tada isplivali. Ono što se tada događalo u Jugoslaviji slično je ovome danas na globalnom nivou.

Tada u Pragu bili ste mladi, puni energije i želje da stvarajući odgovorite vremenu u kom ste živeli?

Da, ali takođe je tada postojala i 1968. kao politički i humanistički važna godina, jer smo tada tamo doživeli i „Praško proleće” što se odrazilo i na film, literaturu, društveni i politički život i na mnogo toga. A onda je sve to bilo uništeno ulaskom sovjetskih tenkova, a kasnije su i ljudi postali veći konformisti.

Deo svega toga pokazali ste nedavno u televizijskoj seriji HBO-a „Ognjeni grm”, o Janu Palahu?

Da, veoma važno je to što mi se ukazala prilika da to snimim, jer je to vreme za mene bilo krucijalno iskustvo. Ne toliko zbog eksplozije slobode i radosti koju smo tada iskusili, već i zbog onoga što je došlo kasnije. Kada je sve to prekinuto i kada su ljudi iskusili i neku vrstu „mekog terora”, jer ljudi nisu ubijani, već su samo odvođeni.

Pamtite li i svoje zatvorske dane, bili ste tamo nekoliko puta?

Srećom, nikada dugo. I to je moje značajno iskustvo. Poneko čak i dobro u smislu da sam shvatila da osim, naravno, fizičke torture, sve drugo mogu da izdržim, da čak stvorim život za sebe i u tim okolnostima. Bilo je dobro to saznati o sebi.

Možda je i takvo iskustvo jedan od razloga što ste postali veoma snažna žena?

Možda je za to razlog ipak u mojoj genetici. Moj otac je Nemac, moja majka Poljakinja, a obe te nacije prošle su kroz teška vremena, ali i kroz periode pozitivne evolucije onih koji su preživeli. Možda su u meni neki specijalni geni, ne znam, ali ono što je sigurno doprinelo nekoj mojoj snazi jeste obrazovanje, način na koji sam odrastala i način na koji su me odgajali.

Dugo ste živeli u inostranstvu, u Francuskoj, SAD?

U imigraciji. Prvo sam bila imigrant u Francuskoj, pa sam otišla u SAD. Francuska je za mene bila komplikovanije iskustvo.

Zašto?

Suočila sam se sa onim s čime se suočavaju imigranti iz Istočne Evrope, koji se nikada ne osećaju potpuno prihvaćenim, prati ih taj osećaj da su građani drugog reda. Francuzi se osećaju veoma posebnim. Čak i ja koja je tamo stigla kao ostvarena osoba da bi snimila filmove u njihovoj produkciji imala sam utisak kao da su me pozvali u svoje predsoblje, ali nikada i u dnevnu sobu. Ne mogu da se žalim na vreme provedeno u Francuskoj, bili su veoma fini prema meni, snimila sam nekoliko filmova, ali je veoma teško bilo „ući u kuću”.

Kažete da filmski stvaraoci treba da se osvrću na prošlost gledajući u budućnost. Na osnovu filma „Pokot” jasno je kakvu budućnost vidite – pobili ste sve muškarce?

Ne sve muškarce, ubila sam sve lovce! Lovci su naravno simbol brutalne moći, što uglavnom i jeste muška moć. Razotkrila sam da lovci u političkom životu imaju moć i da su arogantni spram ljudi, čak i spram planete. Zanimljivo je da se zna da u Poljskoj lovci nisu popularni među narodom, njih ima manje nego u mnogim drugim evropskim zemljama, ali je u našem parlamentu čak 90 lovaca, iako bi, statistički gledano, trebalo da ih je samo dvoje.

Šta to pokazuje? 

Pokazuje to da neka vrsta testosterona koji gura ljude u lov, takođe gura ljude na vlast.

Koliko je katolička crka snažna danas u Poljskoj?

Politički, mnogo snažnija nego pre i bliskija vlasti, naročito ovoj desničarskoj kakvu danas imamo. Današnji političari zaista ljube guzu kardinala koji je opasni katolički mafijaš. Uticajan, moćan, teško je bilo šta uraditi bez njegovog odobrenja, a političari se bore za zadobijanje njegove podrške. U Poljskoj crkva nije odvojena od države. Nivo uticaja crkve je trenutno veći od nivoa uticaja društva. Poljska katolička crkva je specifična, po mom sudu čak nehrišćanska, jer ne saoseća sa patnjama drugih. Primer je njihov odnos spram izbeglica iz Sirije. Ni grama empatije za njih. Nismo, naravno, mi jedini u tome. I Mari le Pen će reći za Francusku da je sekularna zemlja, ali samo ukoliko ta sekularnost ima katoličku formu. Nikada nije dobro kada je crkva toliko blizu vlasti, naročito nije dobro kada sveštenici govore ljudima za koga treba da glasaju. To je neka vrsta transvestije. Užasni ljudi. I oni su takođe lovci.

Kritikujete nacionaliste, desničare, kritikujete i Trampa i evropske lidere da potpiruju ratove i nemaju odgovore na veliku izbegličku krizu. Kako objašnjavate to da osim Kaurismakija i Rosija gotovo nijedan drugi umetnik nije reagovao na ovu temu?

Da, ali relativno je lako dotaći ovu temu sa ljudskog, sentimentalnog stanovišta i pokazati patnju i strah ljudi i eventualno neki čin solidarnosti ili nade, ali je stvarni problem u tome što mi kao umetnici zaista ne znamo šta da uradimo u vezi s tim. To nije pitanje samo za umetnike, to je pitanje i za političare, za društva u celini, za nas sve zajedno. Mi nemamo odgovor za ovaj problem. Možemo da konstatujemo da je zapadna alijansa uništila nekoliko zemalja u kojima je posle njihovih intervencija nastao haos, glad i totalna nestabilnost društava, u Iraku, Avganistanu, Libiji, Siriji i nekoliko drugih afričkih zemalja. I sada imamo situaciju da milioni ljudi beže i dolaze u Evropu, ali ona nije u stanju da ih primi i prihvati, ona se demografski, ali i demokratski umanjuje. Postoji i veliki strah od islama koji nije izazvan samo terorističkim aktima koji se dešavaju i jesu stvarna opasnost, već i populističkim političkim govorima koji potenciraju strah od izbeglica. Filmski autori mogu sve to da stave na veliko platno, ali to svakako nije dovoljno da bi se problem rešio.

Veoma ste aktivni i glasni i u okviru Evropske akademije za film, ali šta će biti sa EFA ukoliko se jednog dana Evropska unija raspadne?

Možda će tada EFA biti još potrebnija nego što je danas. Nadam se da će Evropska unija opstati, iako prolazi kroz trnovit put i krizu. Mislim da je jedna od osnovnih grešaka još u samom startu bilo to što njenu osnovu nije činila kulturna unija pa tek kasnije i ekonomska. Što je EU više u krizi, to članovi EFA sve više osećaju neophodnost da se drže čvršće zajedno. Bregzit se tek dogodio i ne znamo još kako će se sve to dalje razvijati i kakva će biti nova pravila. Ali, svakako da će za Britance biti teže da pristupaju evropskim fondovima. Nije sve to samo pitanje novca, već je veza sa Evropom i dalje za njih važna. Važna je i za manje zemlje poput naših, jer nam je ta zajednička Evropa omogućila veću slobodu govora, kretanja i umetničkog izražavanja.

Šta ste naučili od Andžeja Vajde i Kšištova Zanusija kada ste počinjali karijeru kao njihov asistent?

Ono što sam odmah od Vajde naučila jeste da je publika važna. On je uvek osluškivao publiku i nikada nije smatrao da ako publika neki film ne prihvati da onda to znači da je publika glupa. Tako razmišlja Zanusi, ali Vajda nikada nije. Zanimljivo je da Zanusi koji govori nekoliko jezika i zato može da komunicira sa toliko različitih gledalaca, nikada nije uspostavio dobar kontakt sa njima, kao što je to umeo da uradi Vajda. On koji je govorio samo poljski i znao solidno samo još srpskohrvatski ostvarivao je sjanu komunikaciju sa svima. Njih dvojica su sasvim drugačije ličnosti, teško ih je porediti, ali su obojica uvek bila dosledna, verna sebi. Malo je filmskih stvaralaca koji su verni sebi.