Фондације без контроле отицања новца

То је својевремено показало и „Политикино” истраживање – нико од надлежних које смо позвали није знао ко би требало да контролише да ли су паре од донација отишле у праве руке: из министарстава здравља, финансија и правде одговорили су нам тада да контрола токова хуманитарног новца није у њиховој надлежности. Сличан одговор добили смо и од Народне банке Србије. Добротворне организације, додуше, у обавези су да се пријаве Агенцији за привредне регистре, која води национални електронски регистар, али ни ту нема додатне провере њиховог пословања.

Некада су хуманитарни фондови морали да буду пријављени у регистру Министарства културе, али променом законске регулативе завођење удружења у евиденцију пало је на терет општина. Међутим, ни оне нису овлашћене да контролишу токове новца који људи доброг срца уплаћују за одређену намену.

Системско регулисање области донирања, али и провере рада добротворних организација, није уследило ни након афере са хуманитарним Фондом „Катарина Ребрача”. Подсећамо, она је оптужена за злоупотребу 37 милиона динара намењених за борбу против рака, а судски процес у овом случају још траје.

После одлуке Вишег јавног тужилаштва у Београду, донесене прошле јесени, да нема доказа да је брачни пар Огњановић злоупотребио део хуманитарних пара прикупљених у пролеће 2013. године да би њихова ћерка Тијана (преминула у јулу 2013) отишла на трансплантацију срца у Америку, отворено је питање због чега се не уведе посебан закон о донацијама и стриктно регулише контрола сваког динара који се уплаћује на приватне или рачуне фондација. До данас, међутим, никаква иницијатива за регулисање ове области није покренута.

А како контрола изгледа „на терену”, можда најбоље илуструје пример једног од удружења која се баве хуманитарним радом. „На крају године, као и свако предузеће, подносимо завршни рачун Агенцији за привредне регистре. Ми нисмо профитабилни, па самим тим нисмо ни интересантни инспекцијама. Зато су, претпостављамо, контроле изузетно ретке”, кажу за наш лист у овом удружењу.

Правна регулатива која се тиче фондација у Србији, по речима адвоката Војина Биљића, специјалисте европског права, отвара веома широко поље за различите врсте злоупотреба, почевши од оних финансијске, па све до оних који се тичу различитих видова трговине утицајем, пре свега у политичке сврхе.

– Уместо да стриктно уреде област фондација, наши прописи веома паушално прописују њихову делатност, док су санкције за злоупотребе веома благе. Чини се да је наш законодавац прописивањем максималне прекршајне казне од свега 400.000 динара за правно, односно свега 20.000 динара за одговорно лице, у случају да фондација имовину не користи за остваривање својих циљева, суштински декриминализовао преварно поступање фондација – објашњава овај правник.

Веома рестриктивне одредбе о забрани сукоба интереса, с једне стране, и поприлично паушалне одредбе о недопуштеним циљевима, с друге стране, охрабрују све оне који оснивањем фондација суштински изигравају јавни поредак, сматра Биљић.

– Томе додатно доприноси инертност државних органа, чија је пракса у области фондација веома оскудна и готово да нема надлежног органа који би контролисао рад фондација. Уколико то упоредимо са САД, где се добротворним фондовима баве многе институције све до Еф-Би-Аја, и где се чак публикују водичи о избегавању превара у вези са добротворним фондовима, долазимо до закључка да је стање у нашој држави забрињавајуће, не само за оне који услед злоупотреба могу бити изиграни, већ и за оне којима је преко потребна помоћ из добротворних фондова – каже овај адвокат.

А примера стриктне контроле фондова у свету, на које бисмо могли да се угледамо, има још. Новац који се у Француској уплаћује у фондове намењен је сваком појединачном пројекту и ригорозно се испитује да ли је искоришћен у ту сврху. Без посебне сагласности донатора не може се наменити неком другом као помоћ.