Fondacije bez kontrole oticanja novca

To je svojevremeno pokazalo i „Politikino” istraživanje – niko od nadležnih koje smo pozvali nije znao ko bi trebalo da kontroliše da li su pare od donacija otišle u prave ruke: iz ministarstava zdravlja, finansija i pravde odgovorili su nam tada da kontrola tokova humanitarnog novca nije u njihovoj nadležnosti. Sličan odgovor dobili smo i od Narodne banke Srbije. Dobrotvorne organizacije, doduše, u obavezi su da se prijave Agenciji za privredne registre, koja vodi nacionalni elektronski registar, ali ni tu nema dodatne provere njihovog poslovanja.

Nekada su humanitarni fondovi morali da budu prijavljeni u registru Ministarstva kulture, ali promenom zakonske regulative zavođenje udruženja u evidenciju palo je na teret opština. Međutim, ni one nisu ovlašćene da kontrolišu tokove novca koji ljudi dobrog srca uplaćuju za određenu namenu.

Sistemsko regulisanje oblasti doniranja, ali i provere rada dobrotvornih organizacija, nije usledilo ni nakon afere sa humanitarnim Fondom „Katarina Rebrača”. Podsećamo, ona je optužena za zloupotrebu 37 miliona dinara namenjenih za borbu protiv raka, a sudski proces u ovom slučaju još traje.

Posle odluke Višeg javnog tužilaštva u Beogradu, donesene prošle jeseni, da nema dokaza da je bračni par Ognjanović zloupotrebio deo humanitarnih para prikupljenih u proleće 2013. godine da bi njihova ćerka Tijana (preminula u julu 2013) otišla na transplantaciju srca u Ameriku, otvoreno je pitanje zbog čega se ne uvede poseban zakon o donacijama i striktno reguliše kontrola svakog dinara koji se uplaćuje na privatne ili račune fondacija. Do danas, međutim, nikakva inicijativa za regulisanje ove oblasti nije pokrenuta.

A kako kontrola izgleda „na terenu”, možda najbolje ilustruje primer jednog od udruženja koja se bave humanitarnim radom. „Na kraju godine, kao i svako preduzeće, podnosimo završni račun Agenciji za privredne registre. Mi nismo profitabilni, pa samim tim nismo ni interesantni inspekcijama. Zato su, pretpostavljamo, kontrole izuzetno retke”, kažu za naš list u ovom udruženju.

Pravna regulativa koja se tiče fondacija u Srbiji, po rečima advokata Vojina Biljića, specijaliste evropskog prava, otvara veoma široko polje za različite vrste zloupotreba, počevši od onih finansijske, pa sve do onih koji se tiču različitih vidova trgovine uticajem, pre svega u političke svrhe.

– Umesto da striktno urede oblast fondacija, naši propisi veoma paušalno propisuju njihovu delatnost, dok su sankcije za zloupotrebe veoma blage. Čini se da je naš zakonodavac propisivanjem maksimalne prekršajne kazne od svega 400.000 dinara za pravno, odnosno svega 20.000 dinara za odgovorno lice, u slučaju da fondacija imovinu ne koristi za ostvarivanje svojih ciljeva, suštinski dekriminalizovao prevarno postupanje fondacija – objašnjava ovaj pravnik.

Veoma restriktivne odredbe o zabrani sukoba interesa, s jedne strane, i poprilično paušalne odredbe o nedopuštenim ciljevima, s druge strane, ohrabruju sve one koji osnivanjem fondacija suštinski izigravaju javni poredak, smatra Biljić.

– Tome dodatno doprinosi inertnost državnih organa, čija je praksa u oblasti fondacija veoma oskudna i gotovo da nema nadležnog organa koji bi kontrolisao rad fondacija. Ukoliko to uporedimo sa SAD, gde se dobrotvornim fondovima bave mnoge institucije sve do Ef-Bi-Aja, i gde se čak publikuju vodiči o izbegavanju prevara u vezi sa dobrotvornim fondovima, dolazimo do zaključka da je stanje u našoj državi zabrinjavajuće, ne samo za one koji usled zloupotreba mogu biti izigrani, već i za one kojima je preko potrebna pomoć iz dobrotvornih fondova – kaže ovaj advokat.

A primera striktne kontrole fondova u svetu, na koje bismo mogli da se ugledamo, ima još. Novac koji se u Francuskoj uplaćuje u fondove namenjen je svakom pojedinačnom projektu i rigorozno se ispituje da li je iskorišćen u tu svrhu. Bez posebne saglasnosti donatora ne može se nameniti nekom drugom kao pomoć.