Јованово перо проговорило иконописом

А да затвори врата редакције и одшкрине она атељеа, црквица и храмова, Јовану се „дало” оног тренутка када га 1997. године крсти свештеник из Бара, Чедо Милосављевић, који му је касније и био учитељ сликарства.

Од тада до данас непрестано иконопише и слика у атељеу у поткровљу породичног дома у Подгорици. Сада се поноси немалим бројем урађених икона, најпре иконостасом у Лутову, иконом у малој цркви у Момишића у Подгорици... У Бару је радио са фрескописцем Борисом Маркушом из Никшића и академским сликаром Славеном Драгићевићем, сликао је орнаменте. Каже да је то била прилика да види како настаје фреска, иако најрадије слика иконе.

„Као дете увек сам нешто цртао, правио и читао. Нису то биле само књиге, већ све што би му дошло под руку – стрипови, дневна штампа, илустроване новине и чувени Политикин ’Забавник’”, прича нам Јован. „Почетак сваког стваралаштва је резултат одређених процеса који се дешавају још у детињству. За једног иконописца икона је светиња. Сваки стваралац, а посебно човек који је иконописац пре него што почне да ствара, требало да се очисти од страсти, сујете и гордости”.

А да ретки и богом дани иконопишу, верује и Јован.

„Иконопис је занат, али и духовност изражена у бојама, сведочанство иконописца о постојању преображене природе. Процес стварања почиње након духовног сазревања. Сматрам да су унутрашње стање преданости молитви и поверења у бога предуслов за напредовање. Постоји неко старо правило да то буде после 33. године, али не само за иконопис, него то правило требало би да важи и за књижевност и ликовну уметност, тако да човек у сенци дара од Бога ствара и нуди своје стваралаштво и своју тајну ближњима”, речи су Јованове.

Човек је пролазан, а свака икона, ако је добра, представља дар. А зашто је тако, Јован верује да није до нас.

„Свако ко мисли да је до њега, у заблуди је. Најбоље ствари у послу добијеш случајно, то је дар, стваралаштво је давање. Зато на свим иконама нема потписа, најчешће не знаш ко их је радио, јер су људи били свесни да им је то дао Бог”,  каже Јован.

У процесу стварања иконе веома је важно унутрашње духовно стање, а молитва је духовно обраћање икони.

За Јована она је: „Молитва. Иконопис и молитва су спојиви, ако нема тога, иконописац је шарлатан, или неки глумац који глуми неку религију, веру, иконопис, уметност. Иконописање, православље, то је начин живот.”

А онај живот, она новинарска бележница склопила је корице: похранила бројне приче о обичним људима и несвакидашњим судбинама... Сада се записује да је Јован Станишић, бивши новинар, репортер, фото-репортер који је с кичицом спознао како је Бог љубав, а икона сведочанство те љубави.