Jovanovo pero progovorilo ikonopisom

A da zatvori vrata redakcije i odškrine ona ateljea, crkvica i hramova, Jovanu se „dalo” onog trenutka kada ga 1997. godine krsti sveštenik iz Bara, Čedo Milosavljević, koji mu je kasnije i bio učitelj slikarstva.

Od tada do danas neprestano ikonopiše i slika u ateljeu u potkrovlju porodičnog doma u Podgorici. Sada se ponosi nemalim brojem urađenih ikona, najpre ikonostasom u Lutovu, ikonom u maloj crkvi u Momišića u Podgorici... U Baru je radio sa freskopiscem Borisom Markušom iz Nikšića i akademskim slikarom Slavenom Dragićevićem, slikao je ornamente. Kaže da je to bila prilika da vidi kako nastaje freska, iako najradije slika ikone.

„Kao dete uvek sam nešto crtao, pravio i čitao. Nisu to bile samo knjige, već sve što bi mu došlo pod ruku – stripovi, dnevna štampa, ilustrovane novine i čuveni Politikin ’Zabavnik’”, priča nam Jovan. „Početak svakog stvaralaštva je rezultat određenih procesa koji se dešavaju još u detinjstvu. Za jednog ikonopisca ikona je svetinja. Svaki stvaralac, a posebno čovek koji je ikonopisac pre nego što počne da stvara, trebalo da se očisti od strasti, sujete i gordosti”.

A da retki i bogom dani ikonopišu, veruje i Jovan.

„Ikonopis je zanat, ali i duhovnost izražena u bojama, svedočanstvo ikonopisca o postojanju preobražene prirode. Proces stvaranja počinje nakon duhovnog sazrevanja. Smatram da su unutrašnje stanje predanosti molitvi i poverenja u boga preduslov za napredovanje. Postoji neko staro pravilo da to bude posle 33. godine, ali ne samo za ikonopis, nego to pravilo trebalo bi da važi i za književnost i likovnu umetnost, tako da čovek u senci dara od Boga stvara i nudi svoje stvaralaštvo i svoju tajnu bližnjima”, reči su Jovanove.

Čovek je prolazan, a svaka ikona, ako je dobra, predstavlja dar. A zašto je tako, Jovan veruje da nije do nas.

„Svako ko misli da je do njega, u zabludi je. Najbolje stvari u poslu dobiješ slučajno, to je dar, stvaralaštvo je davanje. Zato na svim ikonama nema potpisa, najčešće ne znaš ko ih je radio, jer su ljudi bili svesni da im je to dao Bog”,  kaže Jovan.

U procesu stvaranja ikone veoma je važno unutrašnje duhovno stanje, a molitva je duhovno obraćanje ikoni.

Za Jovana ona je: „Molitva. Ikonopis i molitva su spojivi, ako nema toga, ikonopisac je šarlatan, ili neki glumac koji glumi neku religiju, veru, ikonopis, umetnost. Ikonopisanje, pravoslavlje, to je način život.”

A onaj život, ona novinarska beležnica sklopila je korice: pohranila brojne priče o običnim ljudima i nesvakidašnjim sudbinama... Sada se zapisuje da je Jovan Stanišić, bivši novinar, reporter, foto-reporter koji je s kičicom spoznao kako je Bog ljubav, a ikona svedočanstvo te ljubavi.