Пустињскa тајна лагуне у Дахли

Локални живаљ махом обучен у дуге беле кафтане и одоре, и мушки и женски, стрпљиво чека свој авион: жамора уобичајеног за неке друге зрачне луке готово и да нема.

Придошлице из далека, по проласку поред макете у тој побожно тихој аеродромској сали, разврставају се у две упадљиво различите групе: на оне који су кренули пут узбудљивог Маракеша, и друге који имају свакојаке разлоге да се упуте у забити или удаљене вароши краљевства надомак Гибралтара, на ободу Медитерана, Атлантика и Сахаре.

Онима који иду у Маракеш, некадашњу престоницу средњовековних калифата Алморавида и Алмохада који су вековима владали Андалусом на Иберијском полуострву, аеродром у Казабланки и није нужна тачка приступа циљу.

Наиме, до Маракеша се из света може стићи мимо аеродрома града надалеко знаног по истоименом филму с почетка хладног рата, када се између Португалије, Гибралтара, Тангера и Казабланке врзмала елита обавештајаца са све четири стране света.

Путници за атлантски југ Марока, посебно за Дахлу, немају такву опцију. За огромну већину оних чији је циљ крајни југ Марока, или даљи „продор” у Мауританију па одатле на западни обод Гвинејског залива, име Хемфрија Богарта припада давном поглављу прошловековне кинематографије.

Аке не смерају да се одличним асфалтним друмом отисну на 1.600 километара дуго путешествије из Казабланке, намерници за Дахлу треба да ухвате авион који једном недељно, увече, лети два сата до последње урбане целине Марока пре границе са Мауританијом. На том лету последњих година све бројнија је нова генерација шароликих странаца, којима мало значи да се Дахла спомињала још у средњовековним папским списима, или да је баш ту шпански диктатор Франко шездесетих година прошлог века саградио први аеродром, а где  се данас новозеландски, француски, руски и други стручњаци за риболов жестоко утркују за концесије на Атлантику.

За лет Казабланка–Дахла карта се купује седмицама унапред.

Дискретни петроексперти у потрази за новим бушотинама на занемареном ободу Атлантика, хуманитарци различитих профила, агрономи, стручњаци за камиле, банкари и други пословњаци и научници мешају се на двочасовном лету са белосветским екскурзијама безбрижних спортиста, понајвише сурфера, жељних добрих ветрова, безбрижног плаветнила нема и тиркизног, мирног мора и бескрајних плажа.

Дахла, центар мароканске административне области Дахла – Уед ед Дахаб, изграђена седамдесетих година прошлог века (са око 70.000 становника) на уском полуострву некадашњег шпанског залива Рио де Оро, има све то: благодет нетакнуте, сирове и питоме природе на ивици између Сахаре и Атлантика.

Искусни глобтротери знају одавно оно што је почетком деценије (2012. године) открио „Њујорк тајмс”, а то је да је Дахла једно у низу педесетак места на свету која, трагајући за блаженим одмором, свакако треба посетити и то – барем према америчком дневнику – пре Малдива, Алгарвеа (Португалија), полуострва Самана у Доминикани, Дубровника, Кран Монтане или Монпељеа.

Колико лане, путни магазин http://travelanders.com/ прогласио је тридесетак километара дуге обале атлантске лагуне испред Дахле за шесту од 25 најлепших плажа у Африци (испред Кампус беја у Кејптауну, Свакопмунда у Намибији, Сиди Бусаида у Тунису...).

И стварно: море је топло и плитко, намрешкано благим ветром који управо сада од априла, па до септембра, диже тако благе таласе да на дасци за једрење можете – ако имате времена – мирно сатима да клизите у пратњи делфина и црвених фламингоса.

Гужве на таласима испред Дахле нема: тиркизна лагуна простире са на преко 400 квадратних километара воде: за летаче на кајт сурфу, искусне виндсурфере и почетнике у спортовима на води, Дахла је ванредно место у које многи фанови долазе да проведу седмице и месеце.

Летачи по атлантској лагуни до Дахле ових дана хватају залет са сезону и велико светско надметање у кајтсурфу, које тамо почиње 13. августа. У напрегнутом свету непредвидивих мена, једна група светских путника нашла је нову животну оазу ведрине у Дахли, на крајњем југу Марока.