Четврт века од „Партизана из Фуенлабраде”

Ђорђевићева „тројка” у последњим секундама истанбулског финала 16. априла 1992. за победу против шпанског Хувентуда од 71:70, најважнији је моменат наше клупске игре под обручима и она се евоцира и много чешће него што падају њене годишњице.

А 25 година касније, још има навијача „црно-белих” који тврде да генерација која је због рата у Хрватској домаћин била у мадридском предграђу Фуенлабради, није и најбоље што је имао најтрофејнији кошаркашки клуб у Србији.

У дискусијама на друштвеним мрежама тај епитет понекад добија екипа Партизана која је 1988. отишла на први „фајнал фор”, па тамо „подбацила због младости и неискуства играча и тренера”. Пре седам година је из Партизана стигла оцена да је одлазак на финални турнир 2010. већи резултат него титула 1992.

Да ли је екипа која није добила прилику да брани европски трон, тако потцењена? Ђорђевић је после играо још 13 година, од којих шест у Барселони и Реалу, али се ни он више није нашао на европском клупском трону. На „фајнал фору” је заиграо опет 1997. са Каталонцима, убедљиво изгубивши од Олимпијакоса финале у којем је из „игре” погодио само два од 11 шутева. Даниловић је са болоњским Виртусом одиграо два Евролигина „турнира четворке” (1998. победник) у чијим финалима збирно није имао 25 поена колико је убацио Хувентуду.

„Црно-бели” су 1992. имали више будућих прослављених репрезентативаца и постизали 81,9 поена у просеку што је била – тек 15. ефикасност у Евролиги (на 14. позицији у скоку, на седмој у асистенцијама). Ипак, одбрана је била једно од оружја екипе коју је Обрадовић водио уз подршку проф. Александра Николића и Партизан се на врх попео примајући најмање поена у просеку (73,8). До краја те деценије још четири пута су титуле приграбиле екипе које су најбоље затварале пут до свог коша (1993, 1996, 1997, 1998). Међу пет најчвршћих одбрана биле су оне првака из 1994, 1995. и 2000. Изузетак је био Жалгирис као нападачка машинерија 1999. године.

Поређења Партизанових селекција из 1988. и 1992. могу да се окончају са податком да је успешнија у просеку примала – 15 поена мање. „Црно-бели” су 1988. блистали са играчима за које „стотка” у кошу ривала често није представљала проблем, Паспаљем, Грбовићем, Дивцем итд. Али, у полуфиналу у Гану против Макабија били су преблизу свог стандарда од 89 примљених поена (82:87).

Званично најбоља екипа европске клупске кошарке 20. века, сплитска Југопластика, током своје трогодишње доминације кретала се од 78 до 82 „дозвољена” поена по мечу на нивоу сезоне, али када су долазиле финалне утакмице редовно је спуштала рампу испод 70. Трофеје европског првака је подизала победама од 75:69 (1989), 72:67 (1990) и 70:65 (1991).

Првацима из 1992. се успех понекад умањује и тврдњама о слабој конкуренцији. Заправо, тријумфовали су у првој години Евролиге која је, за разлику од дотадашњег Купа европских шампиона у којем су осам актера главне фазе били само прваци држава, имала практично све најбоље у европској кошарци. Као данас, бројала је 16 тимова (17 испало у квалификацијама) од којих је девет дошло из три најбоље националне лиге до 1991.

По три из италијанске, шпанске и те јесени већ бивше лиге СФРЈ (Цибона четврта, а Сплићани пети у А групи). Били су ту и Макаби и Арис са Галисом чија је норма износила 32 поена. У то време, евролигаши су имали лимит од два странца и једна од изузетности Партизана је било и то што за разлику од 14 конкурената за које су укупно играла 22 играча из Северне Америке, у његовим редовима није био ниједан.

Највише у америчким профи спортовима, у употреби су математички критеријуми за поређење екипа кроз епохе, попут „ело рејтинга” који у НБА верзији као најбољи тим икада дефинише шампионски Чикаго из 1996. године, испред његове поставе која је 1997. одбранила трон и лањског састава Голден стејта који је доживео неуспех у великом финалу. Најбоље такмичење европске клупске кошарке нема сличне „алате”, с којима се снаге шампиона из различитих ера пореде без обазирања на промене у самој игри, финансијске разлике или границе за ангажовање играча. Да их има, можда би успомена на

„Партизан из Фуенлабраде” била још упечатљивија. На пример, имао је просечну кош разлику, која је у оној НБА калкулацији један од основних елемената, за нијансу бољу од ове коју тренутно бележи најбољи тим Евролиге Реал…

Пут до титуле

Квалификације: Солнок – Партизан 65:92, Партизан – Солнок 89:72 (оба меча у Мађарској).

Б група: Комодор – Партизан 75:81, Партизан – Мехелен 87:67, Партизан – Милано 86:70, Хувентуд – Партизан 79:76, Бајер – Партизан 80:73, Партизан –Естудијантес 75:95, Арис – Партизан 75:83, Партизан – Комодор 111:77, Мехелен – Партизан 86:72, Милано – Партизан 89:94, Партизан – Хувентуд 76:75, Партизан – Бајер 93:69, Естудијантес – Партизан 75:72, Партизан – Арис 99:65.

Табела: Хувентуд (Шпанија) 11/3, Естудијантес (Шпанија) 10/4, Милано (Италија) 10/4 , Партизан (Србија) 9/5, Бајер (Немачка) 7/7, Мехелен (Белгија) 4/10, Арис (Грчка) 3/11, Комодор (Ден Хелдер, Холандија) 2/12.

Четвртфинале: Партизан – Кнор (Болоња, Италија) 78:65, Кнор – Партизан     61:60, Кнор – Партизан 65:69.

Полуфинале: Партизан – Милано 82:75.

Финале: Партизан – Хувентуд 71:70.

Напомена: Партизан је у Београду био домаћин само у првој утакмици четвртфинала.