Četvrt veka od „Partizana iz Fuenlabrade”

Đorđevićeva „trojka” u poslednjim sekundama istanbulskog finala 16. aprila 1992. za pobedu protiv španskog Huventuda od 71:70, najvažniji je momenat naše klupske igre pod obručima i ona se evocira i mnogo češće nego što padaju njene godišnjice.

A 25 godina kasnije, još ima navijača „crno-belih” koji tvrde da generacija koja je zbog rata u Hrvatskoj domaćin bila u madridskom predgrađu Fuenlabradi, nije i najbolje što je imao najtrofejniji košarkaški klub u Srbiji.

U diskusijama na društvenim mrežama taj epitet ponekad dobija ekipa Partizana koja je 1988. otišla na prvi „fajnal for”, pa tamo „podbacila zbog mladosti i neiskustva igrača i trenera”. Pre sedam godina je iz Partizana stigla ocena da je odlazak na finalni turnir 2010. veći rezultat nego titula 1992.

Da li je ekipa koja nije dobila priliku da brani evropski tron, tako potcenjena? Đorđević je posle igrao još 13 godina, od kojih šest u Barseloni i Realu, ali se ni on više nije našao na evropskom klupskom tronu. Na „fajnal foru” je zaigrao opet 1997. sa Kataloncima, ubedljivo izgubivši od Olimpijakosa finale u kojem je iz „igre” pogodio samo dva od 11 šuteva. Danilović je sa bolonjskim Virtusom odigrao dva Evroligina „turnira četvorke” (1998. pobednik) u čijim finalima zbirno nije imao 25 poena koliko je ubacio Huventudu.

„Crno-beli” su 1992. imali više budućih proslavljenih reprezentativaca i postizali 81,9 poena u proseku što je bila – tek 15. efikasnost u Evroligi (na 14. poziciji u skoku, na sedmoj u asistencijama). Ipak, odbrana je bila jedno od oružja ekipe koju je Obradović vodio uz podršku prof. Aleksandra Nikolića i Partizan se na vrh popeo primajući najmanje poena u proseku (73,8). Do kraja te decenije još četiri puta su titule prigrabile ekipe koje su najbolje zatvarale put do svog koša (1993, 1996, 1997, 1998). Među pet najčvršćih odbrana bile su one prvaka iz 1994, 1995. i 2000. Izuzetak je bio Žalgiris kao napadačka mašinerija 1999. godine.

Poređenja Partizanovih selekcija iz 1988. i 1992. mogu da se okončaju sa podatkom da je uspešnija u proseku primala – 15 poena manje. „Crno-beli” su 1988. blistali sa igračima za koje „stotka” u košu rivala često nije predstavljala problem, Paspaljem, Grbovićem, Divcem itd. Ali, u polufinalu u Ganu protiv Makabija bili su preblizu svog standarda od 89 primljenih poena (82:87).

Zvanično najbolja ekipa evropske klupske košarke 20. veka, splitska Jugoplastika, tokom svoje trogodišnje dominacije kretala se od 78 do 82 „dozvoljena” poena po meču na nivou sezone, ali kada su dolazile finalne utakmice redovno je spuštala rampu ispod 70. Trofeje evropskog prvaka je podizala pobedama od 75:69 (1989), 72:67 (1990) i 70:65 (1991).

Prvacima iz 1992. se uspeh ponekad umanjuje i tvrdnjama o slaboj konkurenciji. Zapravo, trijumfovali su u prvoj godini Evrolige koja je, za razliku od dotadašnjeg Kupa evropskih šampiona u kojem su osam aktera glavne faze bili samo prvaci država, imala praktično sve najbolje u evropskoj košarci. Kao danas, brojala je 16 timova (17 ispalo u kvalifikacijama) od kojih je devet došlo iz tri najbolje nacionalne lige do 1991.

Po tri iz italijanske, španske i te jeseni već bivše lige SFRJ (Cibona četvrta, a Splićani peti u A grupi). Bili su tu i Makabi i Aris sa Galisom čija je norma iznosila 32 poena. U to vreme, evroligaši su imali limit od dva stranca i jedna od izuzetnosti Partizana je bilo i to što za razliku od 14 konkurenata za koje su ukupno igrala 22 igrača iz Severne Amerike, u njegovim redovima nije bio nijedan.

Najviše u američkim profi sportovima, u upotrebi su matematički kriterijumi za poređenje ekipa kroz epohe, poput „elo rejtinga” koji u NBA verziji kao najbolji tim ikada definiše šampionski Čikago iz 1996. godine, ispred njegove postave koja je 1997. odbranila tron i lanjskog sastava Golden stejta koji je doživeo neuspeh u velikom finalu. Najbolje takmičenje evropske klupske košarke nema slične „alate”, s kojima se snage šampiona iz različitih era porede bez obaziranja na promene u samoj igri, finansijske razlike ili granice za angažovanje igrača. Da ih ima, možda bi uspomena na

„Partizan iz Fuenlabrade” bila još upečatljivija. Na primer, imao je prosečnu koš razliku, koja je u onoj NBA kalkulaciji jedan od osnovnih elemenata, za nijansu bolju od ove koju trenutno beleži najbolji tim Evrolige Real…

Put do titule

Kvalifikacije: Solnok – Partizan 65:92, Partizan – Solnok 89:72 (oba meča u Mađarskoj).

B grupa: Komodor – Partizan 75:81, Partizan – Mehelen 87:67, Partizan – Milano 86:70, Huventud – Partizan 79:76, Bajer – Partizan 80:73, Partizan –Estudijantes 75:95, Aris – Partizan 75:83, Partizan – Komodor 111:77, Mehelen – Partizan 86:72, Milano – Partizan 89:94, Partizan – Huventud 76:75, Partizan – Bajer 93:69, Estudijantes – Partizan 75:72, Partizan – Aris 99:65.

Tabela: Huventud (Španija) 11/3, Estudijantes (Španija) 10/4, Milano (Italija) 10/4 , Partizan (Srbija) 9/5, Bajer (Nemačka) 7/7, Mehelen (Belgija) 4/10, Aris (Grčka) 3/11, Komodor (Den Helder, Holandija) 2/12.

Četvrtfinale: Partizan – Knor (Bolonja, Italija) 78:65, Knor – Partizan     61:60, Knor – Partizan 65:69.

Polufinale: Partizan – Milano 82:75.

Finale: Partizan – Huventud 71:70.

Napomena: Partizan je u Beogradu bio domaćin samo u prvoj utakmici četvrtfinala.