Фудбал на Васкрс на Солунском фронту

Због побожности најватренијих фудбалских навијача код нас је већ постао обичај да се за Васкрс не игра фудбал, иако још од раније, из других разлога, редовна кола нису у недељу, него у суботу. Пре сто година бављење спортом на највећи хришћански празник није било нити богохулно, нити несрпско.

Ево доказа из листа с најсрпскијим називом („Велика Србија”), који је излазио у Солуну у доба Првог светског рата. У њему је на Васкрс, 2. априла 1917. по јулијанском календару, који је тада код нас био у званичној употреби (15. април по садашњем), објављено:

„У недељу 2. ов. мес. биће велика лоптачка утакмица између ђачког клуба „Напредак и енглеског клуба „Канада” из 38. болнице. Игралиште се налази код аутомобилске команде. Добровољни прилози примају се са захвалношћу. Почетак игре у 4 часа.”

Да се на православни Васкрс игра фудбалска, то јест, како се тада говорило, лоптачка, утакмица саопштила је и „Правда”, лист млађи од „Политике” седам и по месеци, чији је власник избегао из Београда, који су 1915. заузели Немци, Аустријанци и Мађари (власник и оснивач нашег листа Слободан Рибникар је с братом Дарком погинуо 1914. бранећи Србију на бојном пољу):

„У недељу 2. ов. м. првог дана Ускрса даваће се велика лоптачка утакмица између ђачког лоптачког клуба „Напредак”, ђака телеграф. приправника, и енглеског клуба „Канада” из 38. болнице. Игралиште с леве стране трамвајског депоа, код аутомобилске команде. Добровољни прилози примају се са захвалношћу. Почетак утакмице у 4. часа.”

С обзиром да је вест у оба листа готово од речи до речи иста, укључујући и наслов („Спорт”), намеће се закључак да је текст добијен из истог извора, па да је самим тим њено објављивање било важно и некима ван редакције. Да је и у ратним условима спорту придаван значај потврђује и ова вест из „Правде” од 14. марта (27. март по садашњем) 1917:

„Г. Љуба Јовановић, министар унутрашњих дела, са начелником г. Ж. Лазићем посетио је прекјуче лоптачке утакмице нашега Спорт клуба са Енглезима. После тога г. Јовановић је посетио нашу војну телеграфску школу и станове ђака.”

И за ту утакмицу и у „Великој Србији” и у „Правди” је најава дословно иста:

„У недељу 12 ов. мца даваће се велика лоптачка утакмица између Ђачког клуба „Напредак” ђака телеграфских приправника и енглеског клуба „Каламариа.”

Енглези, познати целоме свету као најбољи спортисти – а нарочито у овој игри – били су ипак два пута побеђени од наших младих и окретних играча, и ако се зна да је овај спорт уведен код нас пре десет година. Како је овај ђачки клуб показао одличан успех, што се је видело у прошлим утакмицама, то се надама да ће публика, својом посетом у великом  броју одати заслужено признање нашим омладинцима. Игралиште се налази с леве стране трамвајског депоа. Почетак утакмице у 3 часа.”

Исход васкршње утакмице није саопштен. То и није било тако битно. Сада је резултат најважнији, па и навијачи не долазе да уживају гледајући витешко надметање и да дају добровољне прилоге, него да на сваки начин „помогну својима” да победе за шта се не бирају средства.

Пошто је такво понашање далеко не само од богоугодног, него и од цивилизованог, можда је и боље што се Црвена звезда – Партизан не игра за празник. Какви су односи ко зна по чему бисмо памтили овај Васкрс.