Марке у част глумаца

У последњих 14 година редовно се објављују марке посвећене великанима српске драмске уметности. Жанка Стокић, Љубинка Бобић, Добрица Милутиновић, Рахела Ферари, Мија Алексић, Миодраг Петровић Чкаља, Зоран Радмиловић, Данило Бата Стојковић, Љуба Тадић, Неда Спасојевић, Милош Жутић, Павле Вујисић, Раде Марковић, Петар Краљ, Соја Јовановић, Бојан Ступица и Мира Траиловић неке су од легенди чији су се портрети нашли на маркама.

Уз Марију Црнобори, Ђузу Стојиљковића, Драгана Николића и Бору Тодоровића у овогодишњем издању част је одата и Ружици Сокић, Оливери Марковић, Бекиму Фехмијуу и Николи Симићу.

Ружица Сокић је рођена је у Београду 14. децембра 1934. Након дипломирања на Позоришној академији 1958, била је члан Савременог позоришта, одакле је прешла у Атеље 212. У остваривање ликова уносила је сложену и противуречну меру градског и периферијског (провинцијалног).

Подарила је више од 200 позоришних улога, играла је и у више од 100 телевизијских комедија, драма, серија. Добила је много награда, међу којима су две Стеријине, две Златне арене у Пули, Седмојулска, награда „Жанка Стокић”, Добричин прстен, „Павле Вујисић”. Књигу „Страст за летењем” објавила је 2010. године. Умрла је у Београду три године касније.

Њена колегиница Оливера Марковић, рођена је у Београду, 3. маја 1925. За време окупације, са вршњацима, међу којима је био и Раде Марковић, на Коларцу и у приватном стану изводили су разне комаде. Студирала је на Позоришној академији и била прва генерација професора Мате Милошевића. У позоришту је остварила више од 150 улога. Снимила је 63 филма, више од 80 радио и ТВ остварења. Добила је две пулске Златне арене, Октобарску награду града Београда, Седмојулску награду за најзначајнија достигнућа, Добричин прстен. Умрла је у Београду 2. јула 2011.

Годину дана раније, по сопственој одлуци, Беким Фехмију нас је напустио. Након завршене гимназије у Призрену, завршио је Позоришну академију у Београду, у класи истог професора – Мате Милошевића.

Био је члан Југословенског драмског позоришта. Већ као почетник скренуо је пажњу на себе изузетним талентом и радом. За улогу ес-ес официра у „Заточеницима” Жан-Пол Сартр му шаље честитке. Као Бели Бора из филма „Скупљачи перја” 1967. прошетао је црвеним тепихом у Кану, а та улога отворила му је врата интернационалне каријере и донела ролу у италијанској серији „Одисеј”. Играо је и у домаћим филмовима: „Пут”, „Топле године”, „Специјално васпитање”… Такође је лауреат бројних награда : две Златне арене у Пули, Цар Константин, Ћеле-кула, Бергамо – најбољи глумац...

Никола Симић је рођен у Београду 18. маја 1934. Након завршетка Академије за позориште, филм, радио и телевизију примљен је у Југословенско драмско позориште, на чијој сцени је остварио многе улоге из комичног и драмског репертоара. Говорило се да је „Никола наш Чаплин”. Остаће упамћен по маестралној улози у представи „Буба у уху”, која је за 43 године имала више од 2.000 извођења, што је забележено и у Гинисовој књизи рекорда. Суверено је владао сценом. Од њега су учили и глумци и редитељи, а и публика. Позајмљивао је глас јунацима цртаних филмова: Душку Дугоушку, Нинџа корњачама, Штрумпфовима. Награђен је бројним глумачким наградама. Умро је у Београду, 9. септембра 2014.