Ердоганова саботажа демократије

Ердоган је у последње три године, откако је председник, тражио да формализује апсолутистичку моћ коју је прикупио. Уверавао је да овлашћења шефа државе треба значајно проширити и агитовао да је боље да земљом управља сам – пошто су, тврди, искуства са 48 претходних влада, укључујући и три његове – показала да оне „нису израз снаге демократије већ њене нестабилности”.

Најрадикалнију промену политичког система у савременој историји Турске успео је махом да пласира у руралним срединама, главним упориштима његове моћи откако је 2003. изабран за премијера, али је први пут после 15 година поражен у три највећа града, Истанбулу, Анкари и Измиру.

Ако се додају градови попут Анталије, Адане или Мерсина, где је такође преовладао глас „не”, закључак је да ће финансијском, индустријском, туристичком, културном или образовном елитом Турске управљати у сваком погледу мање важни, неспремни на отварање земље према Западу.

Тиме је исцртана демаркациона линија која политички и етнички озбиљно дели 80 милиона Турака. Висок проценат гласова „не” доказ је да амбициозни лидер није остварио социјални консензус какав је прижељкивао. Ердоганова „нова ера” доноси нове поларизације друштва, а тензије би могле одмах да се распламсају захтевом најјаче опозиционе странке за поништењем резултата референдума.

„Ердоган је достигао циљ који јури готово десет година, али ово је била исцрпљујућа победа”, пише угледни турски новинар Мурат Јеткин.

Ердоганове присталице глас „да” дале су као признање лидеру који је доскора надгледао економско чудо, пробудио национални понос, почео да враћа Турску њеним исламским коренима и изборио земљи важно место у светским пословима.

Опозиција процењује да 18 уставних амандмана уносе највећу промену у систем владавине од оснивања Републике 1923, да руше секуларне темеље које је поставио отац савремене Турске Мустафа Кемал Ататурк, да удаљавају земљу од Запада.

Имајући у виду већ показане Ердоганове ауторитарне тенденције и очекивани повратак на место лидера владајуће Партије правде и развоја, критичари процењују да промене воде у диктатуру .

Један од најупечатљивих аутократа нове генерације светских политичара ослањао се на тезу – све чешће прихватану по Европи – да јака председничка власт обезбеђује ефикасност и стабилност успешније од парламентарне демократије, да је сигурност испред демократије.

Ердоган без велике патриотске мобилизације тешко да би добио већину од 48 милиона гласова да није играо на карту сигурности у временима када је земља суочена са дестабилизујућим насиљем на више фронтова: оружаним сукобима са Курдима, тероризмом Исламске државе и умешаношћу у рат у Сирији, социјалним бунтом који се преноси на улице.

Када говори о нестабилности и тероризму, Ердоган може да се позове на реалност, али чињеница је да је он најодговорнији за такву стварност. Слао је снаге реда да угуше демонстрације у Истанбулу које су се – захваљајући репресији – претвориле у масовне протесте.

Обновио је оружане сукобе са Курдима и тако прекинуо двоипогодишње примирје са Радничком партијом Курдистана, што је било једно од највећих достигнућа његове премијерске владавине.

Покушај државног удара јула прошле године искористио је да се још оштрије обрачуна са својим противницима. Себи је дао лиценцу за консолидацију моћи. Одредбе ванредног стања дале су му простор да потпуно преузме судство и похапси хиљаде интелектуалаца и активиста цивилног друштва. У затвор је послао и лидера прокурдске либералне парламентарне партије Селахатина Демирташа под оптужбом за тероризам.

Власт је до сада отпустила или суспендовала више од 130.000 запослених по јавним и приватним институцијама. Затворио је медије са иоле критичким ставом, а хапшењима новинара поставио Турску на прво место у свету по броју новинара у затворима. Само после удара затворено је 160 медија и ухапшено више од 120 новинара.

Мигрантску кризу, и могућност да у Европу пошаље три милиона сиријских избеглица са територије Турске, све време је користио да би ућуткао критичаре по Европској унији. Претио је Европљанима да неће моћи безбедно да шетају улицама уколико Брисел настави са гласовима негодовања и најавио да би после референдума могао да преиспита односе са ЕУ коју назива „фашистичком и окрутном”.

Ердоган је своју популарност градио ослањајући се на константно увећавање залиха „непријатеља народа” и на демонизацију противника. Користећи хаос саботирао је демократију, а Турску поделио изнутра.

Ердоган сада ризикује да уништи све што је Турска остварила последњих година. Да ли ће бити у стању да прочита поруку коју је добио од готово половине нације? Тешко.

Он себе ни до сада није могао да обузда да као председник шефује премијеру, да диктира судијама и тужиоцима, да спроводи чистке по армији и полицији, да шаље обичне људе у затвор зато што су га „увредили”. Своју победу, иако неубедљиву, тумачиће као знак да не треба да одустане од суперпредседничких аспирација.

Ердоган ће, као „заштитник сиромашних и верника”, наставити да се  ослања на неписмене и полуписмене. То само значи да ће наилазити на све већи отпор оних који Турску желе да виде као савремену демократију. Минимални пораз свакако ће опозицију охрабрити да настави да се бори за секуларну парламентарну демократију, против оријенталне деспотије којом управља неки нови султан.