Erdoganova sabotaža demokratije

Erdogan je u poslednje tri godine, otkako je predsednik, tražio da formalizuje apsolutističku moć koju je prikupio. Uveravao je da ovlašćenja šefa države treba značajno proširiti i agitovao da je bolje da zemljom upravlja sam – pošto su, tvrdi, iskustva sa 48 prethodnih vlada, uključujući i tri njegove – pokazala da one „nisu izraz snage demokratije već njene nestabilnosti”.

Najradikalniju promenu političkog sistema u savremenoj istoriji Turske uspeo je mahom da plasira u ruralnim sredinama, glavnim uporištima njegove moći otkako je 2003. izabran za premijera, ali je prvi put posle 15 godina poražen u tri najveća grada, Istanbulu, Ankari i Izmiru.

Ako se dodaju gradovi poput Antalije, Adane ili Mersina, gde je takođe preovladao glas „ne”, zaključak je da će finansijskom, industrijskom, turističkom, kulturnom ili obrazovnom elitom Turske upravljati u svakom pogledu manje važni, nespremni na otvaranje zemlje prema Zapadu.

Time je iscrtana demarkaciona linija koja politički i etnički ozbiljno deli 80 miliona Turaka. Visok procenat glasova „ne” dokaz je da ambiciozni lider nije ostvario socijalni konsenzus kakav je priželjkivao. Erdoganova „nova era” donosi nove polarizacije društva, a tenzije bi mogle odmah da se rasplamsaju zahtevom najjače opozicione stranke za poništenjem rezultata referenduma.

„Erdogan je dostigao cilj koji juri gotovo deset godina, ali ovo je bila iscrpljujuća pobeda”, piše ugledni turski novinar Murat Jetkin.

Erdoganove pristalice glas „da” dale su kao priznanje lideru koji je doskora nadgledao ekonomsko čudo, probudio nacionalni ponos, počeo da vraća Tursku njenim islamskim korenima i izborio zemlji važno mesto u svetskim poslovima.

Opozicija procenjuje da 18 ustavnih amandmana unose najveću promenu u sistem vladavine od osnivanja Republike 1923, da ruše sekularne temelje koje je postavio otac savremene Turske Mustafa Kemal Ataturk, da udaljavaju zemlju od Zapada.

Imajući u vidu već pokazane Erdoganove autoritarne tendencije i očekivani povratak na mesto lidera vladajuće Partije pravde i razvoja, kritičari procenjuju da promene vode u diktaturu .

Jedan od najupečatljivih autokrata nove generacije svetskih političara oslanjao se na tezu – sve češće prihvatanu po Evropi – da jaka predsednička vlast obezbeđuje efikasnost i stabilnost uspešnije od parlamentarne demokratije, da je sigurnost ispred demokratije.

Erdogan bez velike patriotske mobilizacije teško da bi dobio većinu od 48 miliona glasova da nije igrao na kartu sigurnosti u vremenima kada je zemlja suočena sa destabilizujućim nasiljem na više frontova: oružanim sukobima sa Kurdima, terorizmom Islamske države i umešanošću u rat u Siriji, socijalnim buntom koji se prenosi na ulice.

Kada govori o nestabilnosti i terorizmu, Erdogan može da se pozove na realnost, ali činjenica je da je on najodgovorniji za takvu stvarnost. Slao je snage reda da uguše demonstracije u Istanbulu koje su se – zahvaljajući represiji – pretvorile u masovne proteste.

Obnovio je oružane sukobe sa Kurdima i tako prekinuo dvoipogodišnje primirje sa Radničkom partijom Kurdistana, što je bilo jedno od najvećih dostignuća njegove premijerske vladavine.

Pokušaj državnog udara jula prošle godine iskoristio je da se još oštrije obračuna sa svojim protivnicima. Sebi je dao licencu za konsolidaciju moći. Odredbe vanrednog stanja dale su mu prostor da potpuno preuzme sudstvo i pohapsi hiljade intelektualaca i aktivista civilnog društva. U zatvor je poslao i lidera prokurdske liberalne parlamentarne partije Selahatina Demirtaša pod optužbom za terorizam.

Vlast je do sada otpustila ili suspendovala više od 130.000 zaposlenih po javnim i privatnim institucijama. Zatvorio je medije sa iole kritičkim stavom, a hapšenjima novinara postavio Tursku na prvo mesto u svetu po broju novinara u zatvorima. Samo posle udara zatvoreno je 160 medija i uhapšeno više od 120 novinara.

Migrantsku krizu, i mogućnost da u Evropu pošalje tri miliona sirijskih izbeglica sa teritorije Turske, sve vreme je koristio da bi ućutkao kritičare po Evropskoj uniji. Pretio je Evropljanima da neće moći bezbedno da šetaju ulicama ukoliko Brisel nastavi sa glasovima negodovanja i najavio da bi posle referenduma mogao da preispita odnose sa EU koju naziva „fašističkom i okrutnom”.

Erdogan je svoju popularnost gradio oslanjajući se na konstantno uvećavanje zaliha „neprijatelja naroda” i na demonizaciju protivnika. Koristeći haos sabotirao je demokratiju, a Tursku podelio iznutra.

Erdogan sada rizikuje da uništi sve što je Turska ostvarila poslednjih godina. Da li će biti u stanju da pročita poruku koju je dobio od gotovo polovine nacije? Teško.

On sebe ni do sada nije mogao da obuzda da kao predsednik šefuje premijeru, da diktira sudijama i tužiocima, da sprovodi čistke po armiji i policiji, da šalje obične ljude u zatvor zato što su ga „uvredili”. Svoju pobedu, iako neubedljivu, tumačiće kao znak da ne treba da odustane od superpredsedničkih aspiracija.

Erdogan će, kao „zaštitnik siromašnih i vernika”, nastaviti da se  oslanja na nepismene i polupismene. To samo znači da će nailaziti na sve veći otpor onih koji Tursku žele da vide kao savremenu demokratiju. Minimalni poraz svakako će opoziciju ohrabriti da nastavi da se bori za sekularnu parlamentarnu demokratiju, protiv orijentalne despotije kojom upravlja neki novi sultan.