Како се баба Јулин гулаш нашао у јеловнику

У то време, у задњем дворишту „Шумадије”, оне у Небојшиној улици, надомак Јужног булевара, живела је госпођа Јула. Ручала је у кафани, а у њу улазила на задња врата, могло јој се чак и у шлафроку.

Никад јој нико није замерио што би обично банула у кухињу и подигла поклопац са шерпе, што завирује у пећницу, или што проверава жар под скаром, ни што је знала понекад да извољева. Јер, уживала је повластице почасног госта. Искрене, а не изнуђене!

Тек после неумитног растанка, кад се у кафанском јеловнику појавио специјалитет под називом „Баба Јулин гулаш”, а на зиду у дну кафане њена урамљена фотографија, ова мистерија је разрешена. Или се, можда, додатно запетљала?

Госпођа Јула је била Ацина мати, а „Шумадија” до 1948. године и национализације, ко зна које у низу, у власништву породице Обрадовић! Ту кафану је преузело управо основано угоститељско предузеће „Три грозда”, а са њом у пакету баштинило и госпођа Јулу, пређашњу газдарицу, и Ацу, кад повремено наиђе на виђење с мајком и танак шприцер.

Тако су стални гости, весела братија с Неимара и Чубуре, дознали да је Аца студентски џепарац зарађивао келнеришући у очевој кафани у време кад се још веровало да је пред њим блистава лекарска каријера.

Иначе, одевао је келнерску жакету до избора за асистента на Медицинском факултету, а онда је кафана национализована, па је прешао на супротну страну шанка. Дознало се и да је Ацин отац пре рата у Мионици држао чувену кафану, једну од тада највећих у Србији! Штета што се традиција наставила са закашњењем, и тако далеко, чак у Словенији.

Није било кафанског госта а да није знао да је Аца, као лекар „Црвене звезде”, први код нас укинуо до тад обавезних „десет с луком и пиво” после утакмице, и увео спортски режим исхране фудбалера, те да је зато на свако гостовање вукао Драгана Петковића, кувара који се доцније овенчао славом као управник „Орача”, најпознатијег „роштиљ-гартена” у овом делу Европе.

Тамни буџаци „Шумадије” крију још једну велику тајну. Јер, Аца се међу њима инфицирао опасном страшћу – постао је колекционар куварских рецепата! Једном се излануо да их има двадесетак хиљада, али да их и даље скупља и слаже у кутије с надом да ће их кад-тад средити и можда објавити као књигу. Нажалост, није стигао.

У једном тренутку у Београду су постојале три „Шумадије”. Уз ову у Небојшиној, друга се шепурила насред Теразија, а трећа горе, код Цветкове механе. А кад је и бифе „Обреновац”, повише Лондона, на фирму поставио нови назив „Шумадија”, кафанским гостима се вероватно завртело у глави због превелике концентрације истоимених кафана, што је могло да изазове озбиљне последице.

Срећом, ипак се по нечем и разликују. На пример, у овој, Ациној, никада се није разговарало о фудбалу, нити је било љутих препирки које су неизоставан пратилац тог мушког надмудривања, па су у њу без бојазни свраћала и женска друштва. Можда је, уз онај гулаш, и то била некаква оставштина госпођа Јуле?