Породица пет Грачаница

Срби који живе изван отаџбине још немају своју писану историју. Заслужено место нису нашли ни у десетотомној Историји српског народа, али ни у Историји српске културе и Српске православне цркве. Милош Спајић, публициста и дипломата у пензији, у напору да исправи неправду коју је држава имала у прошлости према четвртини свог народа, који услед многих историјских околности живи ван Србије, покренуо је са угледним Србима из расејања иницијативу за формирање националне задужбине под називом „Грачаница”.

„Пет Грачаница из пет држава није само пет православних храмова. Ове богомоље су део сложеног друштвеног, културног, образовног, спортског рада у српској планетарној мрежи у 120 земаља, на пет континената. У Грачаницама се служе литургије, али око њих постоје домови културе где се држе часови српског језика, приређују приредбе и спортски турнири”, објашњава Спајић зашто је ова задужбинска организација добила назив по најопеванијем косовском храму.

Породицу ових православних светиња чине Грачаница на Косову коју је краљ Милутин подигао 1321. Косовска Грачаница је описана и опевана као ретко која српска богомоља. Њене „млађе сестре” такође имају пет купола и грађене су од камена и црвене опеке: црква Светог Марка у Београду (1936), канадска у Виндзору (1946), америчка у Либертвилу (1984) и херцеговачка у Требињу (2000).

(/slika2)„Ова организација не може заменити државу, цркву и одговарајуће националне институције. Али, ни те институције не могу без оваквих задужбинских организација. У питању је покушај стварања једне синтезе националног друштвено-културног рада према Србима изван Србије. Ово је први корак угледних личности окупљених око пет Грачаница чији је циљ да се коначно превазиђу наслеђене поделе”, истиче Милош Спајић који већ неколико деценија одржава блиске контакте са нашим људима у расејању.

Поделе међу Србима у дијаспори постоје од црквеног раскола 1963. године. Иако је у међувремену дошло до црквеног измирења још није дошло и до српског уједињења. Срби се у Америци, прича Спајић, више не деле на „федералисте” и „расколнике”, патриоте и издајнике, четнике и партизане, већ по принципу „ми” и „они”. Још постоје две паралелне мреже богомоља, културних центара, хорова и спортских друштава, а и дружења организују одвојено.

„Односе између дијаспоре и отаџбине као да прати својеврсна судбина уклетости. У време појаве масовног исељеништва, економских миграција, крајем 19. и почетком 20. века Србија је била усељеничка земља. Није имала исељеничку свест, нити политику, па ни традицију односа са својим прекоокеанским сународницима. У време заједничке државе Југославије, Словенци, Македонци, Хрвати, Албанци одржавали су нормалније односе са својим сународницима него Срби. Словенска Глазбена матица из Кливленда, на пример, долазила би у Љубљану и данима вежбала са Словенском филхармонијом да би тако појачана одржала један концерт у Трсту. Њима су у Америку долазили из земље диригенти, новинари, учитељи, кореографи. За то време Срби су својима у расејању слали уходе и ловце на људске главе. Али, имајући у виду како се према њима у прошлости односила држава, Срби су највитешкија и најбоља дијаспора на свету”, сматра оснивач задужбине „Грачаница”.

(/slika3)Подсећајући на бремените односе матице и расејања, Милош Спајић каже да су српски исељеници у првој Југославији били у надлежности Комесаријата за исељеништво у Загребу, а после Другог светског рата били су у „опису посла” Удбе. И једни и други су се трудили да разоре српску самоорганизованост, њихове општине око храмова Српске цркве, али, како каже челник ове задужбине у оснивању, срећом, нису успели у томе.

У плановима задужбинске организације „Грачаница” је организовање међународног симпозијума на тему „Византијско-српски 13. и 14. век у светској и европској баштини” који би требао да окупи најпознатије светске византологе и историчаре уметности. Спајић сматра да је неопходно обележити и јубилеј осам векова од повратка Саве Немањића у Србију и 800 година фрескописа у Богородичиној цркви у Студеници.

„Грачаница” планира и да изда монографију о веку „Американског Србобрана”, гласила Српског народног савеза, чији је доживотни председник био Никола Тесла, а Јован Дучић и владика Никола Велимировић сарадници. Ова задужбина планира и израду монографије о свакој од пет Грачаница, али и књиге о 60 година „Гласа канадских Срба”, Српском народном савезу, СНО и њеном гласилу „Слобода”, Колу српских сестара.

„Посебну бригу ћемо посветити превођењу и популарисању дела Дучића, Црњанског, Тесле, Пупина, светог владике Николаја и Слободана Јовановића. Држава би требало да донесе посебан закон који би од злоупотреба заштитио ауторске приходе ових српских великана. Тај новац требало би користити за поновно штампање, превођење и популарисање њихових дела”, каже Спајић који је својевремено много утицао на српског бизнисмена у Чикагу Бранка Тупањца да, по Дучићевој жељи, подигне херцеговачку Грачаницу и у њу пренесе посмртне остатке великог српског песника.