Прекаљени такмаци Макрона

Јесу ли Французи спремни за председника иза којег не стоји партија? Да ли ће он успети да герилском стратегијом потуче кандидате које гурају страначке машинерије?

Истина, традиционалне партије су већ довољно саме себе упропастиле – социјалисти непопуларним одлазећим председником, расколом и истицањем Беное Амона којег ни они не виде као шефа државе, а републиканци нарушавањем имиџа Фијоновим скандалима (у чему је претекао Саркозија).

Када се подвуче црта, чини се да прилике заиста иду на руку „ни кандидату левице ни кандидату деснице”, искусном инвестиционом банкару, накратко министру економије у Оландовој влади, али истовремено неискусном политичару.

Наиме, Макрон коме је ово прва кандидатура, покушаће оно што није нико у модерној историји – да добије француске председничке изборе мењајући партијску подршку неком врстом политичког старт-апа.

У рингу има прекаљене такмаце. Ле Пенову којој је ово друга кандидатура и која иза себе има партију која је још с њеним оцем искусила изазове председничких избора, Фијона, бившег премијера и деценијама успешног политичара и левичара Жан-Лик Меленшона, тактичног ветерана.

Они имају партијске темеље и сигурну базу бирача, али не и оно што нуди Макрон – револуцију.

Ондашња истраживања јавног мњења такође кажу да су у убедљивој већини Французи сити политичара које вечито гледају на политичкој сцени. Да им је доста испразних обећања и да вапе за освежењем.

Иако су Ле Пенови опет у моди, бирачи иако незадовољни институцијама ЕУ не желе њену револуцију већ Макронову која значи опоравак домаће економије у реформисаним европским институцијама.

Макрон је у првој дебати пет водећих кандидата, када је по процени публике поентирао, истакао да жели отворену политику и јаку Француску у Европи. Понудио је револуционарне идеје.

Ипак, реч је о крупном залогају. Нико до сада није покушао да добије модерне француске изборе без политичке подршке.  

Његов покрет од око 230.000 чланова нема локалне канцеларије широм земље као конвенционалне партије. Кампању тимови воде из станова, бистроа, на улици. Прилазе бирачима у парковима и локалима.

Опипавају пулс народу опуштеним разговорима. У почетку су ишли од врата до врата и питали људе шта мисле да није у реду у земљи.  Успели су да врбују широк спектар – од студената, заклетих политичких апстинената до пензионера, пословног света и оних који су некада били активни међу републиканцима и социјалистима.

Фокусирани су на неопредељене бираче којима говоре да за разлику од хијерархијски устројених партија налик на оне у војсци, они покушавају да нешто изграде заједно. Западни медији пишу да се покрет ослања на донације и кредит који је подигао Макрон.

Заиста делује као да „Макрон манија” обузима земљу.

Али има стручњака који цене да се његови бирачи могу предомислити на изборни дан за разлику од конзервативаца, католика и окорелих евроскептика. При том, до сада их је морао убедити да се покрет може успешно трансформисати у парламентарну снагу.

Ови аналитичари сматрају да неопредељени размишљају између Макрона и Фијона који их упркос скандалима привлачи манифестом. Томе можемо додати и ризик да се пребег Емануела Валса и других социјалиста револуционарном Макрону може осветити репутацијом „рециклажног центра истрошених политичара”.

Дакле, његов политички старп-ап треба да успе у трусном подручју. Иако, при том, медији изборну трку своде на Макрона и Ле Пенову, Фијона и Меланшона не треба изоставити као факторе изненађења. Последње анкете кажу да су Ле Пенова и Макрон и даље у убедљивом вођству, али да је Меланшон свега до шест одсто у заостатку, испред Фијона који је до сада био трећи. 

Ове промене указују да је готово трећина бирача и даље неодлучна, због чега се са сигурношћу не може рећи ко ће од четири кандидата трчати завршни круг. Постоји могућност, иако мала, да такозвано деструктивно расположење међу бирачима у финале одведе Ле Пенову и Меленшона.