Prekaljeni takmaci Makrona

Jesu li Francuzi spremni za predsednika iza kojeg ne stoji partija? Da li će on uspeti da gerilskom strategijom potuče kandidate koje guraju stranačke mašinerije?

Istina, tradicionalne partije su već dovoljno same sebe upropastile – socijalisti nepopularnim odlazećim predsednikom, raskolom i isticanjem Benoe Amona kojeg ni oni ne vide kao šefa države, a republikanci narušavanjem imidža Fijonovim skandalima (u čemu je pretekao Sarkozija).

Kada se podvuče crta, čini se da prilike zaista idu na ruku „ni kandidatu levice ni kandidatu desnice”, iskusnom investicionom bankaru, nakratko ministru ekonomije u Olandovoj vladi, ali istovremeno neiskusnom političaru.

Naime, Makron kome je ovo prva kandidatura, pokušaće ono što nije niko u modernoj istoriji – da dobije francuske predsedničke izbore menjajući partijsku podršku nekom vrstom političkog start-apa.

U ringu ima prekaljene takmace. Le Penovu kojoj je ovo druga kandidatura i koja iza sebe ima partiju koja je još s njenim ocem iskusila izazove predsedničkih izbora, Fijona, bivšeg premijera i decenijama uspešnog političara i levičara Žan-Lik Melenšona, taktičnog veterana.

Oni imaju partijske temelje i sigurnu bazu birača, ali ne i ono što nudi Makron – revoluciju.

Ondašnja istraživanja javnog mnjenja takođe kažu da su u ubedljivoj većini Francuzi siti političara koje večito gledaju na političkoj sceni. Da im je dosta ispraznih obećanja i da vape za osveženjem.

Iako su Le Penovi opet u modi, birači iako nezadovoljni institucijama EU ne žele njenu revoluciju već Makronovu koja znači oporavak domaće ekonomije u reformisanim evropskim institucijama.

Makron je u prvoj debati pet vodećih kandidata, kada je po proceni publike poentirao, istakao da želi otvorenu politiku i jaku Francusku u Evropi. Ponudio je revolucionarne ideje.

Ipak, reč je o krupnom zalogaju. Niko do sada nije pokušao da dobije moderne francuske izbore bez političke podrške.  

Njegov pokret od oko 230.000 članova nema lokalne kancelarije širom zemlje kao konvencionalne partije. Kampanju timovi vode iz stanova, bistroa, na ulici. Prilaze biračima u parkovima i lokalima.

Opipavaju puls narodu opuštenim razgovorima. U početku su išli od vrata do vrata i pitali ljude šta misle da nije u redu u zemlji.  Uspeli su da vrbuju širok spektar – od studenata, zakletih političkih apstinenata do penzionera, poslovnog sveta i onih koji su nekada bili aktivni među republikancima i socijalistima.

Fokusirani su na neopredeljene birače kojima govore da za razliku od hijerarhijski ustrojenih partija nalik na one u vojsci, oni pokušavaju da nešto izgrade zajedno. Zapadni mediji pišu da se pokret oslanja na donacije i kredit koji je podigao Makron.

Zaista deluje kao da „Makron manija” obuzima zemlju.

Ali ima stručnjaka koji cene da se njegovi birači mogu predomisliti na izborni dan za razliku od konzervativaca, katolika i okorelih evroskeptika. Pri tom, do sada ih je morao ubediti da se pokret može uspešno transformisati u parlamentarnu snagu.

Ovi analitičari smatraju da neopredeljeni razmišljaju između Makrona i Fijona koji ih uprkos skandalima privlači manifestom. Tome možemo dodati i rizik da se prebeg Emanuela Valsa i drugih socijalista revolucionarnom Makronu može osvetiti reputacijom „reciklažnog centra istrošenih političara”.

Dakle, njegov politički starp-ap treba da uspe u trusnom području. Iako, pri tom, mediji izbornu trku svode na Makrona i Le Penovu, Fijona i Melanšona ne treba izostaviti kao faktore iznenađenja. Poslednje ankete kažu da su Le Penova i Makron i dalje u ubedljivom vođstvu, ali da je Melanšon svega do šest odsto u zaostatku, ispred Fijona koji je do sada bio treći. 

Ove promene ukazuju da je gotovo trećina birača i dalje neodlučna, zbog čega se sa sigurnošću ne može reći ko će od četiri kandidata trčati završni krug. Postoji mogućnost, iako mala, da takozvano destruktivno raspoloženje među biračima u finale odvede Le Penovu i Melenšona.