Тајна у сарину

Припремне радње обављене су пре тога: напад у коме је страдало близу 100 цивила, укључујући и децу, приписан је одмах Дамаску и Москви. Докази су се свели на „дубоко уверење”. Баш као и 2013. када је Пентагон од Барака Обаме тражио војну одмазду у Сирији тврдећи уз „велику вероватноћу” да је Асад користио хемијско оружје.

Западни политичари, па и огромна већина медија, нису оставили никакав простор могућности да су напад сарином извели сиријски побуњеници или припадници неке од исламистичких група како би компромитовали Асада у тренутку када је он консолидовао власт и када је Трамп најавио да рушење сиријског председника престаје да буде његов приоритет.

Поврх тога, не делује логично да је Асад имао потребу да ризикује набављајући тајно хемијско оружје јер су, уз међународни надзор, све познате залихе 2014. изнете из Сирије и уништене.

Симптоматично је, такође, да Запад не допушта икакву међународну истрагу трагичног инцидента коју захтева шеф руске дипломатије Сергеј Лавров. Баш као што је 2013. било необично да су инспектори УН имали мандат само да утврде да ли су бојни отрови употребљени, али не и ко их је употребио.

Допринос рашчишћавању мистерија дао је славни амерички новинар Сејмур Херш који је открио масакр у Ми Лају где је америчка војска била одговорна за смрт око 500 ненаоружаних вијетнамских цивила. 

Oн је у два текста објављена децембра 2013. и априла 2014. у „Лондон ривју ов букс”. Добитник Пулицерове награде написао је да је Обамина администрација лажно оптужила Асадов режим за напад хемијским оружјем у месту Гута.

Позивајући се на британске обавештајне службе, овај новинар познат по јаким везама у обавештајном миљеу, тврдио је да сарин употребљен у том нападу није био исти као онај којим је тада располагала Асадова армија.

Херша је истрага одвела до Либије и активности америчког конзулата у Бенгазију да прикупи хемијско оружје које ће преко Турске бити послато за Сирију где ће га „умерени” побуњеници употребити против цивила а потом оптужити Асада. 

Тиме би се „легитимизовала” америчка инвазија Сирије по истом сценарију по коме је елиминисан Муамер Гадафи. У ове операције, које је водила ЦИА, био је умешан и тадашњи амерички амбасадор који је касније убијен у Бенгазију.

Зашто су озбиљне оптужбе новинара који се прославио ексклузивним открићима још од времена вијетнамског рата остале без одјека?

Одговор је једноставан: у операције које су трајале 2012. и 2013. било је укључено сувише „важних” играча. Од тадашње државне секретарке Хилари Клинтон, преко врха ЦИА који је надзирао транспорте, до арапских савезника који су давали новац.

Рушење Асада требало је да представља награду западним јастребовима, арапским финансијерима, као и амбицијама Турске и Израела.

Овим каналима, тврди Херш, хемијско оружје доспело је до џихадиста Нусра фронта, познатог и као Ал Каида Сирије. Ова салафистичка терористичка организација, позната данас под именом Џабхат Фатах ел Шам, употребила је сарин 21. августа 2013. у акцији на место Гута.

Херш није усамљен у оптужбама које воде до вашингтонских врхова. Многе организације грађанског друштва захтевале су да америчка и светска јавност буде информисана о правој природи политике Обамине администрације.

Ко год да је употребио хемијско оружје, учинио је америчком председнику велику услугу. Трамп је показао чврстину, али је избегао декларацију рата јер се радило о ограниченој операцији против једне ваздухопловне базе Асадовог режима.

Трампове ракете имале су више бојевих глава од којих су неке гађале Дамаск, друге Москву, треће Техеран, а четврте Пекинг преко Пјонгјанга. Тајминг Трампове одлуке био је савршен. Вест о нападу стигла је док је он вечерао са кинеским председником коме је јасно поручио да ради оно што каже.