Бушово офанзивно повлачење

Од нашег сталног дописника

 Вашингтон, 30. марта – Амерички председник Џорџ Буш убрзано мења навике: што му је ближи одлазак из Беле куће то му свет изгледа милији. Путовања по иностранству, с којим је већи део од готово два своја мандата провео у препуцавањима, толико су учестала да конкуришу његовим омиљеним рекреативним одласцима на ранч у Тексасу.

Као да жели да, бар донекле, надокнади пропуштено у протеклих седам и нешто година, да се боље упозна са светом, у коме је једностраним потезима повећао неразумевања и подозрења. Настоји, додају аналитичари, да учесталим „прекоморским излетима” себи олакша повлачење из Беле куће, да ублажи своју непопуларност и међу сународницима и изван САД.

Сутра управо почиње турнеју по Европи, на којој су му централна одредишта самит НАТО у Букурешту, 3. априла, и долазак 6. априла у Сочи на разговоре с руским председником Владимиром Путином. У оба случаја покушаће да поправи што је, у међувремену, покварио.

Јер, подсећају хроничари, стартовао је 2001. општом међународном подршком, после атентата отетим путничким авионима на Њујорк и Вашингтон, за борбу против тероризма, у чему су били ангажовани и западни савезници и Москва, да би се досад прилично променили односи Вашингтона са обе те партнерске стране. У најкраћем: у НАТО су се испоставили расколи и око учешћа на авганистанском фронту и око темпа проширења Алијансе, док су с Русијом везе вишеструко поремећене, од спорења око америчког „ракетног штита” и Космета, такође супротстављених процена о укупном односу снага и утицаја на глобална кретања, што обухвата и неслагања о ширењу НАТО.

Изглађивања нису на видику, бар не брза толико да Буш битно поправи свој врло низак рејтинг и код куће и напољу. Свет прихвата да се ланчано и пригодно опрашта с Бушом, из два разлога: 1. да потврди интерес за већи међународни склад и 2. да изрази наду да ће „све бити другачије и боље” с новим лидером суперсиле.

И овде и другде, наиме, превладава мишљење да односи унутар Америке и између ње и света одавно нису били тако много и тако „беспотребно” погоршани или истумбани, као у мандатима „тексашког каубоја и нафташа”. Лом је почео једностраним, без одобрења Савета безбедности УН, нападом на Ирак, уз овдашње претпоставке које су се показале нетачним, да би до данас догурао до ванредно повећаног унутрашњег и спољног политичког неповерења, ширења оружаних конфликата на „проширеном Блиском истоку”, драматичног поскупљења горива и хране, као и финансијских потреса глобалних размера…

С Бушом су ствари постале толико лоше, да ни његов наследник, а можда ни наследник тог наследника, неће моћи да их поправи, процењују и поједини овдашњи глобалисти. Можда му придају превише значаја: застранио јесте, али се свет мењао и мимо њега. Ојачавале су, на различите начине, позиције највећих америчких глобалних конкурената: директних – као што су Русија и Кина, и потенцијалних – као што је савезничка Европска унија. Није извесно, при том, ни да ли би нова личност за кормилом суперсиле била заиста довољно јака и спремна да прихвати „нове реалности” и направи помак од садашњег вашингтонског курса, који и већина анкетираних Американаца оцењује као „погрешан”. Истраживачи поручују да би Европљани, на пример, најрадије изгласали Барака Обаму. Јер, уз остало, што досад није имао прилику да „забрља” као страначка му, демократска, ривалка Хилари Клинтон (посебно измишљањем снајперске ватре приликом њеног доласка у Тузлу пре 12 година), а и што се најодлучније супротставља наставку рата у Ираку, за чије се продужавање „до наше победе” залаже републикански кандидат Џон Мекејн. Овај последњи је, додуше, недавним говором да „Америка треба да узме у обзир мишљења савезника” али и најавио оштрији приступ Русији, који је приказивача у „Њујорк тајмсу” асоцирао на „реторику Хладног рата”.

Приметна је, при том, Бушова оријентација ка одредиштима старог и новог Истока. На самиту у Букурешту ће инсистирати да се у НАТО приме Хрватска (коју ће потом и посетити), Македонија и Албанија, а да се „отворе перспективе” за учлањење и Грузије и Украјине (коју, по програму, такође треба да посети). Поменуто „отварање перспектива” тумачи се као одступање од претходног става за „учлањење у Алијансу” због низа упозорења пристиглих из Русије, али и од Европљана, пре свега Немачке, да „не треба провоцирати Москву”.

Предвиђено је и Бушово присуство на Летњој олимпијади у Пекингу, с којим жели да одржи солидне везе, упркос примедбама упућеним тамошњим властима због поступака према демонстрантима на Тибету. Зашто? Један од одговора гласи: зато што је Кина један од највећих поседника обвезница државног дуга САД и вероватно највећи снабдевач Американаца јевтином робом чиме се овде поспешује социјални мир.

Буш би, чини се, да својим низом турнеја „обухвати свет”. Планирао је да дође и на самите ЕУ, јуна, у Словенији, и Азијско-пацифичке економске кооперације (АПЕК) у Перуу, крајем новембра. Том другом приликом, међутим, већ ће се знати његов наследник. Тај ће, ма ко био, настојати да се, у већој или мањој мери, отараси заоставштине претходника који сада дипломатском офанзивом покушава да олакша свој одлазак с власти…