Две деценије без доброг духа званог Михиз

Ове године навршава се 20 година од смрти овог виспреног Сремца волтеријанског духа, као и 70 година од почетка његовог књижевног рада (прву књигу поезије објавио је 1947. године). Професор Владета Јанковић за Михиза је говорио да је „конзервативац без искључивости, традиционалиста без ситничавости и националиста без шовенског грча”. Да је овај „благородни циник” заправо широм отворио врата модерним струјањима у поезији и прози.

„Више но ико у историји наше уметничке критике, градио је писце, сликаре и глумце, пратећи њихова дела у настанку, кадар да уочи и сугестивно посаветује. Михиз је то могао само зато што је и сам био креативан – као што сведоче његове продуховљене, а сценски виталне драме (зар се није ’Бановић Страхиња’ ту скоро, док је његов писац гаснуо, разбуктао новим жаром?) и сребрнаста проза ’Аутобиографије о другима’. Жалио се да је лењ, али је квантитативно урадио заправо више од неких који се сматрају вреднима”, писао је Владета Јанковић.

Рођен у свештеничкој породици 17. октобра 1922. године, у Иригу, Михиз је похађао Карловачку гимназију, а затим Филозофски факултет у Београду. Радио је у Вуковом и Доситејевом музеју, био је и управник библиотеке Матице српске, уметнички директор „Авала филма” и уметнички саветник у „Атељеу 212”.

Нека пријатељства почињао је негативним виђењем прозе, а тако је било и са Добрицом Ћосићем, чију је приповетку критиковао. Иако се нису у свему и увек слагали, Михиз и Ћосић били су присни пријатељи, почев од 1946. године, када су се упознали у Омладинском дому на Котеж Неимару у Београду. Са Ђиласом је Михиз водио дуге разговоре у шетњама дуж напуштеног савског купалишта...

„Закон о забрани дружења са Милованом Ђиласом није донесен, али је дејствовао”, сматрао је Михиз.

Српски писци слали су Михизу своје књиге не само због тога да би о њима дао свој суд или им посветио текст, упућивали су их на адресу Борислава Михајловића Михиза из неке врсте културолошке обавезе, као што би Народној библиотеци слали обавезне примерке нових издања.

На почетним страницама тих књига, које су савременици слали Михизу, страсном читаоцу и оснивачу НИН-ове награде, биле су исписане посвете, које су сабрали Владета Јанковић и Милан Јанковић и објавили у књизи „Други о Михизу”. О значају Михизових књижевних критика говори и реченица српског нобеловца Иве Андрића да је тек после Михизовог текста о роману „Проклета авлија” схватио шта је написао. Поклањајући Михизу ову књигу, Андрић је написао: „Б. Михајловићу, без свечаних речи посвете, а са искреним и добрим жељама”. Матија Бећковић исписао је у делу „Метак луталица” духовиту посвету: „Не знајући шта да ти поклоним за 24. март, на брзину сам написао ову књигу”.

Прве утиске о Михизу, Душан Ковачевић стекао је још као студент Академије, у Атељеу 212, а сусрет са њим описивао је касније као разговор са „ужурбаним, сувоњавим човеком, погледа налик на сокола који прати плен и за кога се у Клубу књижевника причало да одређује судбину српске литературе”. Михиз је младом драмском писцу предочавао драгоценост тих првих доживљаја позоришта, којих ће се сећати читавог живота. Ковачевић је, при том, знао да оно што Михиз „прогласи” за ваљано – то ваља, а оно што он занемари, то је заправо било узалудно трошење папира и оловке.

„Посматрао сам га док је причао, лупкајући врхом десне ципеле у ритму реченица, а посебно важне речи `подвлачио` отресањем пепела цигарете у већ препуну пепељару. И још ми је нешто рекао, нешто испричао из сопственог искуства, али сам само ово, прво, заувек запамтио, и данас га видим и чујем. Свако сећање на господина Борислава Михајловића Михиза је истовремено осећање дубоког поштовања, радости и неке необјашњиве туге...”, причао је Душан Ковачевић.

Последњих година живота Михиз се повукао у ћутњу, која је говорила више од речи, и „умро од намере да умре”, као што је то учинио и Црњански, који је одбијао да прима лекове. Мотив издаје занимао је српског критичара и писца читавог живота, не само са моралног и психолошког становишта, већ и као историјско-ментални проблем. Последњих година осећао је да су његове идеје издане. Његов умни „Предлог за размишљање у десет тачака” за разрешење југословенске кризе без сукоба, које је објавио НИН 1991. године, и који је подразумевао да се у Србији образује коалициона влада, да та влада најави вишестраначке изборе и да Србија призна самосталност Словеније и Хрватске, уз поштовање права Срба изван матице, итд., остао је неуслишен. Михиз је затим Депосу дао велику енергију, био је чак и посланик у Скупштини Србије као ванстраначка личност, а у априлу 1993. године поднео је оставку. Пре коначног мука, рекао је:
„За последње три године, не решивши ништа, потрошили смо три рата, десетак избора и референдума, петнаестак републичких и савезних влада и бар толико донетих и промењених устава, за пет фантомских српских република. Окрњили смо углед Цркве, Универзитета, Академије, Француске 7 и готово свих јавних личности, које су нешто значиле. Спискали смо народну привреду, проћердали државу и стандард њеног становништва, а српски народ обесрамили на рубу света. Питање свих наших питања: како да овај народ прибере памет и поново стане на снагу коју смо узалуд расточили на наџаке и буздоване...”