Крунисана сезона каријере

Вођа наше репрезентације на прошлогодишњем Европском првенству на Криту Иван Иванишевић (31 година, 2.649 рејтинг-поена) последњих неколико година је постојано крчио пут ка врху. До свог рекордног рејтинга и надмоћне прве позиције на нашој листи имао је низ запажених резултата: прво место на „Костићевом меморијалу” у Вршцу пре две године, победник изузетно јаког Отвореног турнира у Кавали прошлог лета, деоба трећег и четвртог места на Супертурниру у Ваљеву, где је играо и бивши првак света Анатолиј Карпов, тријумф на Отвореном турниру у Новој Горици...Ипак, недостајала је једна карика којом би се низ затворио – титула првака државе. Још 1997. године у Никшићу је разигравао за титулу у допунском четворомечу са Велимировићем, Дамљановићем и Поповићем. На Шампионату у Суботици 2000. године је поделио друго и треће место.

Управо тај трофеј који му је недостајао придодат је његовој богатој колекцији у Матарушкој Бањи пре неколико дана. Иако је био први фаворит по рејтингу пут до ловоровог венца посут трњем. Тек у последњем колу је успео да први прође кроз циљ.

Прве значајније шаховске кораке је начинио са девет година уз помоћ легендарног тренера Петра Смедеревца. Рад је настављен са Бошком Абрамовићем, Душаном Рајковићем и Бранком Дамљановићем. Занимљиво је да никад није био ни пионирски ни омладински првак државе, али је зато одмах заблистао кад је почео да се такмичи у сениорској конкуренцији. Већ 1998. године је дебитовао у репрезентацији и касније је био један од наших најпоузданијих играча. У Леону 2001. на Екипном првенству Европе је освојио бронзану медаљу за појединачни резултат.

Има чак седам екипних клупских титула првака државе. Бранио је боје Агроуниверзала, Бека, Гамбита, Партизана, Београда Беопубликума и Ваљевског ШК Горење.

– Шампионат је једини турнир код нас који нешто значи – започео је Иванишевић. – Само бих предложио да убудуће не буде 13 већ 11 кола као у другим земљама. На Првенству Србије су играли сви најјачи сем Шолака. Играчи су се брзо смењивали на врху и нико се није дуго задржавао у вођству.

Да ли сте задовољни својом игром?

– Јесам, изузимајући партију са Дејаном Пикулом, јер сам у почетку имао слабију позицију, па сам после кренуо са жртвама. Имао сам и пропуст против Саше Величковића, где нисам реализовао пешака више.

И поред тешког распореда у финишу сте успели да савладате колеге из репрезентације Миладиновића, Дамљановића и Седлака.

– Миладиновић је погрешио у отварању. Касније сам у реализацији могао бити прецизнији. Највећа борба је била са Бранком Дамљановићем. То ми је, засигурно, била најтежа партија. На крају је испало да сам лако добио дуел у последњем колу против Седлака.

– Зашто сте ипак одлучили да играте партију са Дамљановићем кад је познато да већ годинама брзо ремизирате?

– Одлучио сам да играм јер сам ишао на прво место, па нерешен исход није долазио у обзир. Додуше, Дамљановић је са свима играо, није желео брзе ремије.

– Играчи листом хвале организаторе у Матарушкој Бањи. Какав је Ваш став?

– Организација је збиља била одлична. Шаховски бал на свечаном отварању је био феноменалан – то никад у својој каријери нисам доживео! Међутим, сматрам да би било боље да се играло у неком већем месту, рецимо, у оближњем Краљеву, јер би било више публике, мада знам да су нас многи шаховски кибицери пратили уживо преко Интернета. Екстрахонорари су били пристојни за наше услове, али би наградни фонд могао бити већи. Примера ради, у Хрватској је прва награда на шампионату знатно богатија – 2.500 евра.

– На прошлогодишњем Шампионату Србије сте били у бледом издању. Да ли сте извукли поуке из Вршца?

– Тада сам се оптерећивао пласманом. Зато сам овог пута себи поставио циљ да што боље играм без икаквих амбиција. Нисам размишљао о томе да ли ћу бити први или други. Спремао сам се два месеца и никад нисам правио толико дугачку паузу. Од ЕП на Криту нисам играо званичне партије.

– Да ли је било тешко задржати убедљиво највећи рејтинг у Србији – 2.649 поена са којим делите 62-64. место у свету?

– Радује ме то што сам освојио четири поена и поред високог рејтинга, који није било лако одржати на овом турниру. Сигурно да не могу да играм баш сваки отворени турнир, већ морам да бирам само оне најбоље.

– Има ли и даље простора за напредовањем? Да ли ћете јуришати и на нову „границу снова” од 2.700 поена?

– Уопште не размишљам о томе. Пробаћу да играм што боље и зато сам и уговорио неколико иностраних екипних првенстава где ћу се на првој табли састати са играчима чији просек премашују 2.600 поена. Играћу на екипним првенствима Француске, Грчке, Словеније и Хрватске.

– Нисам свестан свог домета, јер са играчима од 2.700 поена (међу 24 најбоља на свету) одиграм једну или две партије годишње. Обично добро пролазим са њима, али то није мерило. Да имамо супертурнире „Инвестбанке” као некада знао бих колико могу.

– Репрезентативци Дамљановић, Миладиновић, Маркуш и Седлак су имали пласмане испод очекивања. Како то објашњавате?

– Првенство је било доста уједначено. Нисте могли да рачунате на сигуран поен ни против једног играча. Не мислим да су моје колеге из националне селекције оствариле велике неуспехе. Има играча који шампионате играју са посебном мотивацијом, иако нису фаворити. Добар пример је Пикула, који је више пута био при врху.

– Шта мислите о игри Бобана Богосављевића (20) и Милоша М. Павловића (24), који су освојили велемајсторске норме?

– Одлично су играли и зато мислим да имамо добру перспективу. Богосављевић је то доказао и на прошлом Првенству Србије, а и Павловић се добро показао у Матарушкој Бањи – ни у једној позицији није био у подређеном положају.

– Репрезентација је неизбежна тема...

– Статус репрезентативаца би могао мало да се побољша. Срамота је да нико од нас који смо били на ЕП на Криту нема стипендију! Наводно, разлог је то што нисмо освојили место у складу са нашом позицијом. Да је то знао, Миладиновић би сигурно ремизирао партију последњег кола. И Шаховски савез Србије би ту могао да начини помак, иако је наша организација у Грчкој била солидна.

– Шта се то променило у Вашем професионалном односу према шаху протеклих година?

– Све је дошло спонтано. Последње три године радим више на шаху. Почео сам више да напредујем кад су ме избацили из репрезентације уочи Олимпијаде у Калвији 2004. Није само у питању мукотрпни рад, већ сам сазрео и као личност – закључио је Иванишевић.