Европски страх од пуцања турског бедема
Располућеност позиције Европске уније према Турској након референдума на којем је ова предала безмало апсолутну власт Реџепу Тајипу Ердогану најбоље одсликава Јоханес Хан.
Када је, између редова али читљиво, поручио да Брисел треба да обустави приступне преговоре с Анкаром, тешко је било одредити говори ли Хан као комесар за проширење, доследан европским вредностима од којих се Турска удаљава, или као политичар из Аустрије, која је једва дочекала нови повод да отворено позове на одбацивање кандидатуре земље коју никада није желела у ЕУ.
И из странке немачке канцеларке Ангеле Меркел, као и из њене сестринске баварске партије, поједини гласови траже да ЕУ престане да се „заварава” како има заједничку перспективу са Ердогановом Турском. Званично, ЕУ још оклева да се изјасни, вероватно понајмање зато што је и сама помагала успон Ердогана. Она се плаши потпуног раскида са моћним суседом, с којим јој добри односи нису нужни само да би одржала бедем пред милионима избеглица, који су по споразуму с Анкаром сада задржани на турском тлу, него и према хронично ровитом делу Блиског истока.
Зато је Меркелова радије само издалека припретила Турској, и то оним чега се ЕУ прибојава можда и више него непредвидивости те државе под Ердогановим свевлашћем. А то је – прегруписање турске опозиције и стварање уједињеног фронта отпора властима, што би водило наставку дестабилизације Турске и евентуалном пуцању бедема према Блиском истоку.
Из европског угла, Турска је под Ердоганом имала бити узором исламистичке демократије за тај регион. У име помоћи том циљу, позитивне стране су се налазиле и у томе што је Ердоган, наводно не либећи се ни намештања судских процеса, ударио на највернијег чувара секуларизма у Турској, тамошњу армију. Макар и уз најбољу намеру да очува Ататурково наслеђе, војне клике су биле режим из сенке, суверен ван институција и изнад демократије. Али, Ердоган није ослобађао Турску од „државе унутар државе” да би изградио независне институције, већ да би сам запосео државу.
Од прототипа исламистичке демократије, након пропадања демократије, остао је само исламизам. Утеха Европи је што он у турској верзији није екстреман. Већи проблем је што је Ердоган са њим спојио антизападњачки ресантиман и популизам противан домаћим „либералним елитама”, у савршеном подударању са оним што, само уз други верски предзнак, раде и поједини западни политичари.
Од реалполитичке подршке Ердогану ЕУ није одустала ни када је он незванично већ преузео контролу над турском државом. Објављивање неповољног извештаја о томе колико је Анкара напредовала у придруживању ЕУ, то јест у каквом су стању владавина права и равноправност свих грађана у Турској – одложено је да не би ометало Ердоганову странку пред изборе. Меркелова се састала са Ердоганом и подржала га на врхунцу његове кампање за парламентарне изборе које је, по цену поновног распиривања сукоба с Курдима, изазвао јер није желео да влада у коалицији. Сада је ЕУ затечена тиме што је референдумом Ердоган и формално постигао то да власт не мора ни са ким делити.
Тек у тој невољи, Европа се присетила турске опозиције Ердогану, те опомиње Анкару да је готово половина Турака гласала против јачања моћи председника. Али, да су се све политичке снаге које се с тим не слажу могле усагласити, не би Ердоганова странка данас ни била на власти. Од раније расцепкана, опозиција је сада и под претњом да ће њени челници бити бачени у затвор као терористи.
Радије него да помаже опозицију, ЕУ је била помирена с тим да Турску води онај кога доживљава као аутократу све док он жели да сарађује. У то се и даље може надати, јер је обим турске трговине са ЕУ након потписивања споразума о придруживању, како је недавно пренела агенција Блумберг, порастао са 28 на 145 милијарди евра, подстичући учетворостручавање турског БДП-а. Само директна улагања ЕУ у Турску износе око 135 милијарди евра. Готово половина турског извоза иде у ЕУ.
Зато није изгледно Ердоганово „одметање” од Запада и, како се нагађа, покушај надомештања тако уносних веза окретањем економски крхкој Русији, с којом ионако није тек сада успоставио, него само делимично обновио раније добре односе. Ердоган је добио шта је хтео мобилишући гласаче антиевропском реториком и може се вратити сарадњи. Стање се може само закомпликовати ако опозиција буде нашла начин да се уједини против власти.
Али, Ердоганова непомућена власт би дугорочно још више могла дестабилизовати Турску, успут потхрањујући антиевропске сентименте можда и више него што је жељна да их до краја оствари. Зато за ЕУ тренутно нема добре опције: њена тампон-зона спрам Блиског истока и сама постаје извор проблема.
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.


