Evropski strah od pucanja turskog bedema

I iz stranke nemačke kancelarke Angele Merkel, kao i iz njene sestrinske bavarske partije, pojedini glasovi traže da EU prestane da se „zavarava” kako ima zajedničku perspektivu sa Erdoganovom Turskom. Zvanično, EU još okleva da se izjasni, verovatno ponajmanje zato što je i sama pomagala uspon Erdogana. Ona se plaši potpunog raskida sa moćnim susedom, s kojim joj dobri odnosi nisu nužni samo da bi održala bedem pred milionima izbeglica, koji su po sporazumu s Ankarom sada zadržani na turskom tlu, nego i prema hronično rovitom delu Bliskog istoka.

Zato je Merkelova radije samo izdaleka pripretila Turskoj, i to onim čega se EU pribojava možda i više nego nepredvidivosti te države pod Erdoganovim svevlašćem. A to je – pregrupisanje turske opozicije i stvaranje ujedinjenog fronta otpora vlastima, što bi vodilo nastavku destabilizacije Turske i eventualnom pucanju bedema prema Bliskom istoku.

Iz evropskog ugla, Turska je pod Erdoganom imala biti uzorom islamističke demokratije za taj region. U ime pomoći tom cilju, pozitivne strane su se nalazile i u tome što je Erdogan, navodno ne libeći se ni nameštanja sudskih procesa, udario na najvernijeg čuvara sekularizma u Turskoj, tamošnju armiju. Makar i uz najbolju nameru da očuva Ataturkovo nasleđe, vojne klike su bile režim iz senke, suveren van institucija i iznad demokratije. Ali, Erdogan nije oslobađao Tursku od „države unutar države” da bi izgradio nezavisne institucije, već da bi sam zaposeo državu.

Od prototipa islamističke demokratije, nakon propadanja demokratije, ostao je samo islamizam. Uteha Evropi je što on u turskoj verziji nije ekstreman. Veći problem je što je Erdogan sa njim spojio antizapadnjački resantiman i populizam protivan domaćim „liberalnim elitama”, u savršenom podudaranju sa onim što, samo uz drugi verski predznak, rade i pojedini zapadni političari.

Od realpolitičke podrške Erdoganu EU nije odustala ni kada je on nezvanično već preuzeo kontrolu nad turskom državom. Objavljivanje nepovoljnog izveštaja o tome koliko je Ankara napredovala u pridruživanju EU, to jest u kakvom su stanju vladavina prava i ravnopravnost svih građana u Turskoj – odloženo je da ne bi ometalo Erdoganovu stranku pred izbore. Merkelova se sastala sa Erdoganom i podržala ga na vrhuncu njegove kampanje za parlamentarne izbore koje je, po cenu ponovnog raspirivanja sukoba s Kurdima, izazvao jer nije želeo da vlada u koaliciji. Sada je EU zatečena time što je referendumom Erdogan i formalno postigao to da vlast ne mora ni sa kim deliti.

Tek u toj nevolji, Evropa se prisetila turske opozicije Erdoganu, te opominje Ankaru da je gotovo polovina Turaka glasala protiv jačanja moći predsednika. Ali, da su se sve političke snage koje se s tim ne slažu mogle usaglasiti, ne bi Erdoganova stranka danas ni bila na vlasti. Od ranije rascepkana, opozicija je sada i pod pretnjom da će njeni čelnici biti bačeni u zatvor kao teroristi.

Radije nego da pomaže opoziciju, EU je bila pomirena s tim da Tursku vodi onaj koga doživljava kao autokratu sve dok on želi da sarađuje. U to se i dalje može nadati, jer je obim turske trgovine sa EU nakon potpisivanja sporazuma o pridruživanju, kako je nedavno prenela agencija Blumberg, porastao sa 28 na 145 milijardi evra, podstičući učetvorostručavanje turskog BDP-a. Samo direktna ulaganja EU u Tursku iznose oko 135 milijardi evra. Gotovo polovina turskog izvoza ide u EU.

Zato nije izgledno Erdoganovo „odmetanje” od Zapada i, kako se nagađa, pokušaj nadomeštanja tako unosnih veza okretanjem ekonomski krhkoj Rusiji, s kojom ionako nije tek sada uspostavio, nego samo delimično obnovio ranije dobre odnose. Erdogan je dobio šta je hteo mobilišući glasače antievropskom retorikom i može se vratiti saradnji. Stanje se može samo zakomplikovati ako opozicija bude našla način da se ujedini protiv vlasti.

Ali, Erdoganova nepomućena vlast bi dugoročno još više mogla destabilizovati Tursku, usput pothranjujući antievropske sentimente možda i više nego što je željna da ih do kraja ostvari. Zato za EU trenutno nema dobre opcije: njena tampon-zona spram Bliskog istoka i sama postaje izvor problema.