Ствара и под старе дане

– Од­у­век сам би­ла же­на до­ма­ћин, што се ка­же, стуб ку­ће и по­ро­ди­це, а мој су­пруг је био мо­је тре­ће де­те, умет­ник ко­ји је био про­фе­сор у Вој­ној му­зич­кој шко­ли. Ка­да је пре­ми­нуо, а од та­да је про­шло већ 19 го­ди­на, оста­ла сам са­ма сам­ци­ја­та. Та са­мо­ћа ме је и на­гна­ла да се ла­тим пе­ра. Ре­чи су јед­но­став­но по­че­ле да из­ви­ру из ме­не. Та­да сам има­ла 60 го­ди­на. До­сад сам об­ја­ви­ла де­сет књи­га про­зе и по­е­зи­је – при­се­ћа се ова да­ма.   

Ми­ра от­кри­ва да не пи­ше сва­ки дан, али јој се де­ша­ва да је у то­ку но­ћу про­бу­ди стих. 

– За­то увек по­ред уз­гла­вља имам при­пре­мље­ну олов­ку и па­пир да бих мо­гла на бр­за­ка да при­бе­ле­жим ми­сао. Че­сто сам у клу­бу за тре­ће до­ба на Вра­ча­ру. Та вр­ста дру­же­ња при­чи­ња­ва му ве­ли­ко за­до­вољ­ство. Док же­не сли­ка­ју на сви­ли, ја им чи­там по­е­зи­ју. Има­ла сам и не­ко­ли­ко на­сту­па у Ку­ћи Ђу­ре Јак­ши­ћа, у бо­ем­ској че­твр­ти Ска­дар­ли­је – по­но­сна је Ми­ра.

За свој до­при­нос књи­жев­но­сти ова ба­ка до­сад је до­би­ла де­се­так по­хвал­ни­ца, а пре не­ко­ли­ко го­ди­на осво­ји­ла је и пр­ву на­гра­ду на ли­те­рар­ном кон­кур­су Ге­рон­то­ло­шког цен­тра Бе­о­град. Те­ма је би­ла ста­рост. 

– Тре­ће до­ба не тре­ба ни­ко­га да пла­ши. И у ње­му мо­же јед­на­ко да се ужи­ва, као у мла­до­сти. Ево, ја сам сва­ко­днев­но ан­га­жо­ва­на, че­сто сам ван ку­ће. Пре не­ко­ли­ко не­де­ља за­у­зе­ла сам тре­ће ме­сто на так­ми­че­њу у пи­ка­ду. И про­шле го­ди­не на ма­ни­фе­ста­ци­ји „Дор­ћо­ли­ја­да” осво­ји­ла сам сре­бр­на ме­да­љу у овој ди­сци­пли­ни, а ти­ме се ни­ка­да пре ни­сам ба­ви­ла – от­кри­ва Ми­ра.