Црвени празник у црвеном минусу

Партијци, директори, раднички савети, синдикалци и омладинци обећавали су даљи раст продуктивности. Радничкој класи су се исплаћивали вишкови уз палту, како би безбрижно отишли у самопослуге и накуповали залихе, јер ће наредних дана празновати и касирке.

Њихове данашње наследнице, које уместо куцања по каси провлаче бар-кодове, ту привилегију немају. Зато и не гледају на сат, јер је осмочасовно радно време замењено бесконачним сменама без плаћеног прековременог рада. Са обе стране касе, иста зебња: хоће ли им проћи картица или су, мање-више, у недозвољеном минусу? Да ли ће бити довољно пара у новчанику, ако је зазвонио банкарски црвени аларм?

Празновање је некада умело да се протегне и на четири дана, ако се закачи и викенд. Ти продужени дани били су екстрапрофит револуције која тече...

У диктатури пролетаријата, све док нас није обасјало сунце демократије, за 1. мај се стратешки и масовно повлачило у природу, на обале река, у омиљена излетишта. Фабрике пива су недељама раније организовале производњу у три смене, како би задовољиле празничну тражњу. Рођаци, пријатељи и кумови су се организовали у групе, делећи међу собом задатке. Неко је био задужен за прасе, неко за јагње, неко за ћевапе, неко за пиће, неко за гитару.

Превоз није био проблем, јер је у пракси била остварена доктрина Хенрија Форда, оца модерне аутомобилске индустрије, који је проповедао да сваки његов радник мора имати довољно велику плату да купи себи ауто.

Изгледа да је Тито у лету покупио ту Хенријеву идеју, лебдећи између Истока и Запада. У његово доба, радници су зарађивали барем за „фићу”, бензин и храну на којој се најмање штедело.

Памтим како се отац договарао са родбином да идемо на Кошутњак, Авалу или чак до мора, што је био врхунац радничког хедонизма. Армије трудбеника са својим породицама селиле су се спокојно на свеж ваздух, седале на шарену ћебад и планирале где ће летовати.

И није било социјалног раслојавања на тим ритуалним светковинама, названим првомајски уранци. Данас, новобогаташи одлазе на јахте, а радници се мотају око бесплатних казана пасуља које мешају поткупљени синдикати. Има и оних који су потпуно пукли на далеком путу од такве диктатуре пролетаријата до либералне демократије, званом транзиција, па рударе по модерним контејнерима са бежичним интернетом, у нади да ће се наћи парче хлеба. Уз могућу конекцију са прошлошћу.

Политичари ће се, наравно, и овог 1. маја надавати изјава упућених онима на излетиштима, где још понеко од старе гарде долази по првомајску порцију, па се бар неколико сати, у контакту са природом, сећа како су били власници средстава за производњу и вишка вредности. И власт и опозиција ће се заклињати да је радничка срећа њихова основна мисија на земљи. Добациће још пар фраза о бољем животу кога је једино материјализовао Синиша Павић у истоименој серији. Можда се зато тако често репризира. Лепо је видети да Гига Моравац никако не стари.

Радницима ће се политичари бавити тај, један дан, а већ сутра биће враћени послодавцима који оних осам сати за које се гинуло у дивљем 19. веку, сматрају проповедањем јереси. А неки ће право с уранка на шљаку, јер им је газда смислио да би и то првомајско поподне могло да се ради.

Неће знати како изгледа када патер фамилијас, враћајући се са уранка, породицу изведе у ресторан. Нас је отац, водио у „Милошев конак” у Кошутњаку. Спајали смо столове да заједно поседа сва ближа и даља родбина која је обожавала да за 1. мај из Македоније дође у Београд. И сада ми проради Павловљев рефлекс кад пролазим туда и сетим се тих вечера. Дође ми да одмах наручим десет с луком и кока-колу.

Пошто сам сентиментално навучен на те прославе, и прошле године сам свратио до Кошутњака. Радничка класа је нестала, али њихови наследници не одустају од уранака.

Некада један од најзначајнијих датума у години, време парада и уранака – радничких састанака – свео се на роштиљање на слободан дан. Ако га уопште добију. Предуслов за то је да су запослени. Како се данас борити за права трудбеника, кад фабричка тегет радничка класа више не постоји. Из погона је пресељена у тржне центре, киоске и

кладионице – на рад или потеру за добитним тикетом.

Синдикати се не чују. Осим „Београдског”, који је уочи празника, објавио нову, жестоку хип-хоп ствар:

„Сваког лета нова генерација процвета,
Стиже нова песма да се пробуде деца.
Да крену сви ко један баш онуда куда треба,
На путу до човека, па да буде као некад.
Кад су цветале тикве и читале се књиге,
Школе биле исте и за учене и дрипце…

Ми се не боримо за комфор, ми горимо за добро,
Не трчимо за робом, него до смрти за слободом”

Ориће се „Синдикална ствар” излетиштима, надјачавајући се са Цециним хитовима. Када се првомајски излетници разићу и дим роштиља оде у облаке, остаће сабласно тихе шуме, јер је врева и громогласна музика растерала све птице.

Да ли је то прослава 1. маја или његов парастос?