Crveni praznik u crvenom minusu

Partijci, direktori, radnički saveti, sindikalci i omladinci obećavali su dalji rast produktivnosti. Radničkoj klasi su se isplaćivali viškovi uz paltu, kako bi bezbrižno otišli u samoposluge i nakupovali zalihe, jer će narednih dana praznovati i kasirke.

Njihove današnje naslednice, koje umesto kucanja po kasi provlače bar-kodove, tu privilegiju nemaju. Zato i ne gledaju na sat, jer je osmočasovno radno vreme zamenjeno beskonačnim smenama bez plaćenog prekovremenog rada. Sa obe strane kase, ista zebnja: hoće li im proći kartica ili su, manje-više, u nedozvoljenom minusu? Da li će biti dovoljno para u novčaniku, ako je zazvonio bankarski crveni alarm?

Praznovanje je nekada umelo da se protegne i na četiri dana, ako se zakači i vikend. Ti produženi dani bili su ekstraprofit revolucije koja teče...

U diktaturi proletarijata, sve dok nas nije obasjalo sunce demokratije, za 1. maj se strateški i masovno povlačilo u prirodu, na obale reka, u omiljena izletišta. Fabrike piva su nedeljama ranije organizovale proizvodnju u tri smene, kako bi zadovoljile prazničnu tražnju. Rođaci, prijatelji i kumovi su se organizovali u grupe, deleći među sobom zadatke. Neko je bio zadužen za prase, neko za jagnje, neko za ćevape, neko za piće, neko za gitaru.

Prevoz nije bio problem, jer je u praksi bila ostvarena doktrina Henrija Forda, oca moderne automobilske industrije, koji je propovedao da svaki njegov radnik mora imati dovoljno veliku platu da kupi sebi auto.

Izgleda da je Tito u letu pokupio tu Henrijevu ideju, lebdeći između Istoka i Zapada. U njegovo doba, radnici su zarađivali barem za „fiću”, benzin i hranu na kojoj se najmanje štedelo.

Pamtim kako se otac dogovarao sa rodbinom da idemo na Košutnjak, Avalu ili čak do mora, što je bio vrhunac radničkog hedonizma. Armije trudbenika sa svojim porodicama selile su se spokojno na svež vazduh, sedale na šarenu ćebad i planirale gde će letovati.

I nije bilo socijalnog raslojavanja na tim ritualnim svetkovinama, nazvanim prvomajski uranci. Danas, novobogataši odlaze na jahte, a radnici se motaju oko besplatnih kazana pasulja koje mešaju potkupljeni sindikati. Ima i onih koji su potpuno pukli na dalekom putu od takve diktature proletarijata do liberalne demokratije, zvanom tranzicija, pa rudare po modernim kontejnerima sa bežičnim internetom, u nadi da će se naći parče hleba. Uz moguću konekciju sa prošlošću.

Političari će se, naravno, i ovog 1. maja nadavati izjava upućenih onima na izletištima, gde još poneko od stare garde dolazi po prvomajsku porciju, pa se bar nekoliko sati, u kontaktu sa prirodom, seća kako su bili vlasnici sredstava za proizvodnju i viška vrednosti. I vlast i opozicija će se zaklinjati da je radnička sreća njihova osnovna misija na zemlji. Dobaciće još par fraza o boljem životu koga je jedino materijalizovao Siniša Pavić u istoimenoj seriji. Možda se zato tako često reprizira. Lepo je videti da Giga Moravac nikako ne stari.

Radnicima će se političari baviti taj, jedan dan, a već sutra biće vraćeni poslodavcima koji onih osam sati za koje se ginulo u divljem 19. veku, smatraju propovedanjem jeresi. A neki će pravo s uranka na šljaku, jer im je gazda smislio da bi i to prvomajsko popodne moglo da se radi.

Neće znati kako izgleda kada pater familijas, vraćajući se sa uranka, porodicu izvede u restoran. Nas je otac, vodio u „Milošev konak” u Košutnjaku. Spajali smo stolove da zajedno poseda sva bliža i dalja rodbina koja je obožavala da za 1. maj iz Makedonije dođe u Beograd. I sada mi proradi Pavlovljev refleks kad prolazim tuda i setim se tih večera. Dođe mi da odmah naručim deset s lukom i koka-kolu.

Pošto sam sentimentalno navučen na te proslave, i prošle godine sam svratio do Košutnjaka. Radnička klasa je nestala, ali njihovi naslednici ne odustaju od uranaka.

Nekada jedan od najznačajnijih datuma u godini, vreme parada i uranaka – radničkih sastanaka – sveo se na roštiljanje na slobodan dan. Ako ga uopšte dobiju. Preduslov za to je da su zaposleni. Kako se danas boriti za prava trudbenika, kad fabrička teget radnička klasa više ne postoji. Iz pogona je preseljena u tržne centre, kioske i

kladionice – na rad ili poteru za dobitnim tiketom.

Sindikati se ne čuju. Osim „Beogradskog”, koji je uoči praznika, objavio novu, žestoku hip-hop stvar:

„Svakog leta nova generacija procveta,
Stiže nova pesma da se probude deca.
Da krenu svi ko jedan baš onuda kuda treba,
Na putu do čoveka, pa da bude kao nekad.
Kad su cvetale tikve i čitale se knjige,
Škole bile iste i za učene i dripce…

Mi se ne borimo za komfor, mi gorimo za dobro,
Ne trčimo za robom, nego do smrti za slobodom”

Oriće se „Sindikalna stvar” izletištima, nadjačavajući se sa Cecinim hitovima. Kada se prvomajski izletnici raziću i dim roštilja ode u oblake, ostaće sablasno tihe šume, jer je vreva i gromoglasna muzika rasterala sve ptice.

Da li je to proslava 1. maja ili njegov parastos?