Уметничке мајсторије ковача

– Сви­лај­нац је по­знат као град за­на­тли­ја и тр­го­ва­ца. До ин­ду­стри­ја­ли­за­ци­је не­гда­шње Ју­го­сла­ви­је има­ли смо пре­ко 100 за­нат­ских рад­њи, а да­нас за­на­тли­је мо­гу да се из­бро­је на пр­сте јед­не ру­ке. Због то­га смо од­лу­чи­ли да сва­ком ко се ја­ви са же­љом да из­у­ча­ва би­ло ко­ји за­нат, оп­шти­на по­мог­не бес­по­врат­ним сред­стви­ма или по­вољ­ним кре­ди­ти­ма за ку­по­ви­ну основ­них сред­ста­ва– ка­же за „По­ли­ти­ку” Вла­дан Рај­ко­вић, пред­сед­ник Скуп­шти­не оп­шти­не Сви­лај­нац.

Ми­ли­ци Ива­но­вић, ко­ја свом су­пру­гу Иви­ци по­ма­же у ко­вач­кој ра­ди­о­ни­ци, ко­ја уме и да ва­ри и да пот­па­ли ва­три­ште, жао је што њи­хо­ве две кћер­ке не­ће да на­ста­ве тра­ди­ци­ју. Ма­да, ша­ли се она, по­што је ово се­ло по­зна­то по нај­ве­ћем бро­ју му­шка­ра­ца на ми­ра­зу, мо­жда до­ђу зе­то­ви ко­ји ће на­ста­ви­ти ко­вач­ку тра­ди­ци­ју.

– Иако је за­нат те­жак и пр­љав, од гво­жђа сва­шта мо­же да се на­пра­ви. Иви­ци по­ма­жем, као што је ње­го­ва мај­ка Ви­до­са­ва по­ма­га­ла оцу Ста­ме­ну – ве­ли Ми­ли­ца, та­ко­ђе ми­ра­џи­ка.

Ко­ва­чи ко­ји су, ка­жу, на­шли ра­чу­ни­цу у овом за­на­ту, об­у­ча­ва­ју сво­ју де­цу. Је­дан од њих је Го­ран Ри­сто­вић (42), вла­сник ко­вач­ни­це „Мај­дан” из Мај­да­на код Гор­њег Ми­ла­нов­ца.

– Тач­но је да је то те­жак рад, а да­на­шња омла­ди­на ви­ше во­ли  ком­пју­те­р. Ба­вим се умет­нич­ком бра­ва­ри­јом и одр­жа­ва­њем и по­прав­ком по­љо­при­вред­не ме­ха­ни­за­ци­је у че­му ми по­ма­же пет­на­е­сто­го­ди­шњи син Сте­фан, ко­ји ће, на­дам се, би­ти мој на­след­ник – ве­ру­је Ри­сто­вић и хва­ли се са­бљом, чи­ји је штит­ник за ру­ку ура­дио пле­те­њем гво­жђа, док је че­лич­но се­чи­во че­ки­ћем мо­рао да уда­ри нај­ма­ње хи­ља­ду пу­та да би га от­ко­вао.

Ко­ва­чи се сла­жу и да је њи­хов за­нат вр­ста умет­но­сти. И Ра­ди­во­је Ан­дре­јић (60), ко­ји у Сви­лајн­цу има ко­вач­ку ра­ди­о­ни­цу „Ба­ја” и да­ље све ра­ди руч­но, као што је то ра­дио и пре 42 го­ди­не ка­да је по­чео.

– Сва­ка фи­гу­ра ми про­ђе кроз ру­ку. И дан-да­нас ужи­вам у по­слу. Не ко­ри­стим бру­си­ли­цу, већ се­кач, не упо­тре­бља­вам ни апа­рат за за­ва­ри­ва­ње, а имам и ме­хо­ве на руч­ни и но­жни по­гон, ко­ји­ма се ва­тра одр­жа­ва, а ко­је је дав­но за­ме­нио вен­ти­ла­тор – ка­же Ан­дре­јић и до­да­је да је у оп­шти­ни не­ка­да би­ло 20 ко­ва­ча, да је сва­ко од њих имао по не­ко­ли­ко ше­гр­та, а да их са­да има са­мо три.