Umetničke majstorije kovača

– Svi­laj­nac je po­znat kao grad za­na­tli­ja i tr­go­va­ca. Do in­du­stri­ja­li­za­ci­je ne­gda­šnje Ju­go­sla­vi­je ima­li smo pre­ko 100 za­nat­skih rad­nji, a da­nas za­na­tli­je mo­gu da se iz­bro­je na pr­ste jed­ne ru­ke. Zbog to­ga smo od­lu­či­li da sva­kom ko se ja­vi sa že­ljom da iz­u­ča­va bi­lo ko­ji za­nat, op­šti­na po­mog­ne bes­po­vrat­nim sred­stvi­ma ili po­volj­nim kre­di­ti­ma za ku­po­vi­nu osnov­nih sred­sta­va– ka­že za „Po­li­ti­ku” Vla­dan Raj­ko­vić, pred­sed­nik Skup­šti­ne op­šti­ne Svi­laj­nac.

Mi­li­ci Iva­no­vić, ko­ja svom su­pru­gu Ivi­ci po­ma­že u ko­vač­koj ra­di­o­ni­ci, ko­ja ume i da va­ri i da pot­pa­li va­tri­šte, žao je što nji­ho­ve dve kćer­ke ne­će da na­sta­ve tra­di­ci­ju. Ma­da, ša­li se ona, po­što je ovo se­lo po­zna­to po naj­ve­ćem bro­ju mu­ška­ra­ca na mi­ra­zu, mo­žda do­đu ze­to­vi ko­ji će na­sta­vi­ti ko­vač­ku tra­di­ci­ju.

– Iako je za­nat te­žak i pr­ljav, od gvo­žđa sva­šta mo­že da se na­pra­vi. Ivi­ci po­ma­žem, kao što je nje­go­va maj­ka Vi­do­sa­va po­ma­ga­la ocu Sta­me­nu – ve­li Mi­li­ca, ta­ko­đe mi­ra­dži­ka.

Ko­va­či ko­ji su, ka­žu, na­šli ra­ču­ni­cu u ovom za­na­tu, ob­u­ča­va­ju svo­ju de­cu. Je­dan od njih je Go­ran Ri­sto­vić (42), vla­snik ko­vač­ni­ce „Maj­dan” iz Maj­da­na kod Gor­njeg Mi­la­nov­ca.

– Tač­no je da je to te­žak rad, a da­na­šnja omla­di­na vi­še vo­li  kom­pju­te­r. Ba­vim se umet­nič­kom bra­va­ri­jom i odr­ža­va­njem i po­prav­kom po­ljo­pri­vred­ne me­ha­ni­za­ci­je u če­mu mi po­ma­že pet­na­e­sto­go­di­šnji sin Ste­fan, ko­ji će, na­dam se, bi­ti moj na­sled­nik – ve­ru­je Ri­sto­vić i hva­li se sa­bljom, či­ji je štit­nik za ru­ku ura­dio ple­te­njem gvo­žđa, dok je če­lič­no se­či­vo če­ki­ćem mo­rao da uda­ri naj­ma­nje hi­lja­du pu­ta da bi ga ot­ko­vao.

Ko­va­či se sla­žu i da je nji­hov za­nat vr­sta umet­no­sti. I Ra­di­vo­je An­dre­jić (60), ko­ji u Svi­lajn­cu ima ko­vač­ku ra­di­o­ni­cu „Ba­ja” i da­lje sve ra­di ruč­no, kao što je to ra­dio i pre 42 go­di­ne ka­da je po­čeo.

– Sva­ka fi­gu­ra mi pro­đe kroz ru­ku. I dan-da­nas uži­vam u po­slu. Ne ko­ri­stim bru­si­li­cu, već se­kač, ne upo­tre­blja­vam ni apa­rat za za­va­ri­va­nje, a imam i me­ho­ve na ruč­ni i no­žni po­gon, ko­ji­ma se va­tra odr­ža­va, a ko­je je dav­no za­me­nio ven­ti­la­tor – ka­že An­dre­jić i do­da­je da je u op­šti­ni ne­ka­da bi­lo 20 ko­va­ča, da je sva­ko od njih imao po ne­ko­li­ko še­gr­ta, a da ih sa­da ima sa­mo tri.