Ко у Москви (не) прича са странцима

Специјално за „Политику”
Москва – Да није било романа „Мајстор и Маргарита” Михаила Булгакова једна четврт у руској престоници не би, можда, била на нашем списку обилазака свих оних грандиозних грађевина, моћних цркава, раскошних паркова, музеја, позоришта, кућа, летњиковаца као и оних других знаменитости које су обележиле читаве епохе и генерације овог града и земље.

Тај пријатан ћошак, једноставно назван Патријаршијски рибњак, Булгаков је узео за почетни декор свог ванвременског романа, пишући да се „ђаво појавио у Москви (1. маја 1929) и изазвао хаос”. Окружен зградама, махом из стаљинистичке ере, ушанчен у старом делу десетомилионског града, најпривлачнији је за шетњу, опуштање и лагани ход. Апартман у коме се изненада, оне године, „појавио” ђаво (Улица бољших садова 10), претворен је, пре много година, у Булгаковљев музеј. Потом је на фасади једне зграде окачена табла на којој пише: „Никад не разговарај са странцима”. Неки, својевремени, гласни покушаји да култна реченица из чувеног романа буде макнута с таквог места остали су, срећом и по нас, без успеха.

Тако је Михаил Булгаков уз знатно старијег Ивана Крилова, баснописца и драматурга, сврстан међу значајне станаре овог кварта. Бившем новинару град се одужио тако што је повећа фигура Крилова у бронзи постављена у парку поред језера као и неколико паноа с призорима из његових поучних прича и басни.

Иначе, ако је податак тачан, само две грађевине из богате ризнице руске престонице налазе се на Унесковој листи светске баштине. Архитектонски грмаљ, срце Русије и, како кажу, симбол величине, чувени Кремљ а од 2004. године и Новодевичји манастир, колоритно полукружно женско утврђење на јужном ободу Москве.

У једном од најстаријих женских пребивалишта, одвајкада брањено од спољног света високим зидинама с дванаест кула, више није тешко наћи нерасположене за разговор са странцима. Помало изненађује отвореност којом се нуди један документарни филм у црно-белој техници, снимљен на почетку догађаја из 1917. године. На траци су забележени први дани рађања Октобарске револуције, када креће немилосрдно рушење и скрнављење бројних цркава и богомоља укључујући и овај манастир.

Далеко више од тога, а пре него што се завири иза неких од оних врата отворених за јавност у пространом манастирском комплексу, пажњу привлачи ћошак уз јужни зид резервисан за вечну кућу проминентних грађана. Од Дмитрија Шостаковича, Константина Станиславског, Сергеја Прокофјева, Антона Чехова, Николаја Гогоља, Сергеја Соловјева, Алексија Брусилова, Никите Хрушчова, Бориса Јељцина до Михаила Булгакова, само неке да поменемо.

А ту су више од пола живота, што добровољно што по казни, боравиле многе виђеније жене. Почев од регенткиње Софије, полусестре Петра Великог, и његове прве супруге Јевдокије Лопукбине, до Ирине Годунове, удовице цара Фјодора Првог.

Првобитној манастирској катедрали, стожеру овог духовног храма, темељи су ударени 1524. године по налогу принца Василија Трећег, а у знак сећања на, десет година раније извојевану, победу руских војника против пољских и литванских снага који су силом држали град Смоленск.

Занимљиво је да је Новодевичји манастир, током своје дуге историје, претрпео више намена али и станара, па је тако, рецимо, одлуком бољшевичких власти доживео да буде преименован у Музеј женске еманципације.

Многи би да забораве да се тако нешто икада догодило не само овом манастиру.