И Кини би одговарала Србија у ЕУ

„Пре само неколико дана изгледало је да ће Американци предузети унилатералну акцију и на свој начин решити севернокорејско питање. Мислим да је Доналд Трамп ипак у међувремену открио да то ипак није тако лако. Кинези су такође веома јасно ставили до знања да ће сваку потенцијалну акцију коју би Вашингтон спроводио на своју руку сматрати нападом на своје интересе.”

Занимљиво је да сте на питање о двема Корејама одговорили кроз призму америчких и кинеских интереса. Чини ли вам се да се овде ради једино о томе, да велике силе намирују своје интересе док су мањим играчима додељене споредне улоге?

Нaјвећи страх Пекинга је да ће евентуалним обарањем режима у Пјонгјангу амерички савезници доћи на кинеску границу, a да би се решио проблем Северне Кореје, немогуће је не рачунати на Кину. Истовремено режим у Пјонгјангу не треба потцењивати јер они веома вешто играју на карту неслагања Кине и САД у овом региону и то користе за свој опстанак.

Ваше колеге, научници који се баве сино-америчким односима, често наводе да су односи Пекинга и Вашингтона дотакли дно за време Обамине администрације и његове идеје прегруписавања америчке пажње на Азију, фамозне стратегије „азијског стожера”. С друге стране, Трамп је напустио пројекат Транспацифичког партнерства (ТПП) који је доживљаван као настојање за економско обуздавање Кине. Како то тумачите?

Делује ми да однос Си Ђинпинга и Доналда Трампа неће бити лош, али да ће увек у ваздуху лебдети отворена питања као што су изградња острва у Јужном кинеском мору, Тајван и слично. У стратешком смислу најважнији односи нису промењени: Америка се и даље противи кинеској иницијативи у Јужном кинеском мору и за сад успешно обуздава кинеску глобалну експанзију. Суштински у политици Вашингтона према Кини досад нисам видео никакву значајнију разлику између Обаме и Трампа.

Важите за експерта за лик и дело кинеског председника Си Ђинпинга. Шта још можемо очекивати од Кине под његовим руковођењем?

Си Ђинпинг стално изненађује светску јавност способношћу којом контролише све политичке димензије у Кини. Гледано споља, Кина је данас импресивна, укључена је у све важне глобалне трендове, док је изнутра реч о веома репресивној држави, нарочито када је реч о медијским слободама, активистима за заштиту људских права... На сцени је контрадикторна ситуација у којој систем успева да остане стабилан. Не могу да замислим да би ико у свету волео да види нестабилну Кину, јер би се последице осетиле глобално. Како год то звучало, нема бољег гаранта за стабилности од Комунистичке партије.

Како коментаришете глобалне иницијативе које је Кина покренула, попут Новог пута свиле или Азијске инфраструктурне инвестиционе банке?

То су свакако импресивне иницијативе, али још нису попримиле конкретне обрисе да бих могао да заузмем неки одређенији став. Реч је о првој фази спровођења кинеске визије изласка на велику сцену и мислим да не треба да журимо са закључцима.

Србија је такође део иницијативе „Један појас, један пут”, док истовремено из Европске уније стижу негодовања због кинеског плана за продор у Европу…

Европска унија и те како жели кинеске инвестиције и настоји да их привуче. И Србија такође треба да буде начисто шта жели од Кине и под којим условима. Ви желите раст запослености и веће инвестиције, изградњу инфраструктуре, а не желите послове које је немогуће контролисати и који ће можда приликом запошљавања дати предност кинеској уместо домаћој радној снази. Ипак важно је направити трезвену рачуницу која, чини ми се показује да су европске инвестиције овде много веће од било којих других. Занимљиво је да је Кина подржавала останак Уједињеног Краљевства у Европској унији, што је прилично нетипично за њих будући да веома избегавају изјашњавање о стварима које сматрају унутрашњим питањима страних држава. Сигуран сам и да би Србија такође била много драгоценији партнер за Пекинг уколико би постала пуноправна чланица ЕУ. Стратешки, ваша преговарачка позиција би била много јача, а оно што бисте могли да понудите било би много примамљивије за кинеске интересе.