Сим­фо­ни­ча­ри осам­де­сет го­ди­на без дво­ра­не

Сим­фо­ниј­ски ор­ке­стар Ра­дио-те­ле­ви­зи­је Ср­би­је обе­ле­жа­ва вре­дан ју­би­леј – осам­де­сет го­ди­на по­сто­ја­ња. Вр­хун­ски умет­ни­ци овог нај­ста­ри­јег ор­ке­стра у Ср­би­ји на­сту­па­ју са хо­ром РТС-а, на за­до­вољ­ство број­них љу­би­те­ља ове му­зи­ке. У овом ор­ке­стру ста­са­ла је пле­ја­да вр­сних му­зич­ких пе­да­го­га. Са овим ор­ке­стром су, за осам де­це­ни­ја по­сто­ја­ња, на­сту­па­ла не­ка од нај­по­зна­ти­јих свет­ских ди­ри­гент­ских име­на, по­пут Зу­би­на Мех­те, Ло­ри­на Ма­зе­ла, Иго­ра Мар­ке­ви­ча, Шар­ла Ди­туа, Мсти­сла­ва Ро­стро­по­ви­ча, Вла­ди­ми­ра Крањ­че­ви­ћа, ле­ген­дар­ног Мла­де­на Ја­гу­шта и да­нас мла­дог и по­лет­ног Бо­ја­на Су­ђи­ћа. Са овим ор­ке­стром, у осам де­це­ни­ја ства­ра­ла­штва, на­сту­па­ли су сви зна­чај­ни до­ма­ћи му­зич­ки умет­ни­ци по­пут Ме­ла­ни­је Бу­га­ри­но­вић, Би­сер­ке Цве­јић, Јо­ва­на Ко­лун­џи­је, Ксе­ни­је Јан­ко­вић до Алек­сан­дра Ма­џа­ра, Алек­сан­дра Се­дла­ра, Сте­фа­на Ми­лен­ко­ви­ћа и мно­гих дру­гих. Са овим вр­сним ор­ке­стром на­сту­па­ли су и при­пад­ни­ци свет­ске из­во­ђач­ке ели­те по­пут Хе­ри­ка Ше­рин­га, Ан­дре На­ва­ра, Иго­ра Ој­стра­ха, Вла­ди­ми­ра Ашке­на­зи­ја, Ка­ри Зе­бо­на, Ни­ко­ла­ја Пе­тро­ва, Нај­џел Ке­не­ди­ја, Мон­се­рат Ка­ба­ље, Хо­зе Ка­ре­ра­са и дру­гих. 

Бо­га­ти му­зич­ки опус Сим­фо­ниј­ског ор­ке­стра РТС-а остао је за­пи­сан у ви­ше сто­ти­на сни­ма­ка за фо­но­те­ку Ра­дио Бе­о­гра­да и на де­се­ти­на­ма но­са­ча зву­ка ПГП РТС-а, до­сту­пан мла­дим му­зич­ким на­ра­шта­ји­ма и ми­ли­он­ском ауди­то­ри­ју­му. 

Рад ор­ке­стра то­ком осам­де­сет го­ди­на пра­ти­ле су го­то­во не­пре­мо­сти­ве пре­пре­ке. Са­мо ве­ли­ка љу­бав пре­ма умет­нич­ком ства­ра­ла­штву, ви­со­ка про­фе­си­о­нал­ност и од­го­вор­ност др­же их на оку­пу, у на­ди да ће им др­жа­ва, а пре све­га Ми­ни­стар­ство кул­ту­ре ко­нач­но обез­бе­ди­ти кров над гла­вом. Го­сту­ју­ћи су ан­самбл у свим дво­ра­на­ма где на­сту­па­ју. Нај­че­шће и нај­ви­ше у ле­ген­дар­ном Ко­лар­цу. Јав­ност је са за­до­вољ­ством при­ми­ла вест о пла­но­ви­ма за из­град­њу кон­церт­не дво­ра­не Бе­о­град­ске фил­хар­мо­ни­је на Но­вом Бе­о­гра­ду, што је на­рав­но од из­у­зет­ног зна­ча­ја за му­зич­ку кул­ту­ру Ср­би­је. О фил­хар­мо­ни­ји бри­гу је пре­у­зе­ла др­жа­ва, што је на ра­дост љу­би­те­ља умет­нич­ке му­зи­ке код нас обез­бе­ди­ло ста­бил­ни­је функ­ци­о­ни­са­ње овог ре­но­ми­ра­ног му­зич­ког ко­лек­ти­ва под ду­го­го­ди­шњим успе­шним во­ђе­њем ма­е­стра Ива­на Та­сов­ца. То тре­ба омо­гу­ћи­ти и хо­ру и Сим­фо­ниј­ском ор­ке­стру Ра­дио –те­ле­ви­зи­је Ср­би­је. Ево и мог скром­ног до­при­но­са ре­ша­ва­њу ди­ле­ме ка­ко и на ко­ји на­чин овом ко­лек­ти­ву обез­бе­ди­ти бо­ље усло­ве за рад – не­ка над­ле­жне ин­сти­ту­ци­је ре­пу­бли­ке, гра­да Бе­о­гра­да и оних у чи­јем је вла­сни­штву Дом син­ди­ка­та на­ђу на­чи­на и за­кон­ску мо­гућ­ност да ова дво­ра­на по­ста­не дом Сим­фо­ниј­ског ор­ке­стра Ра­дио-те­ле­ви­зи­је Ср­би­је. Нај­ма­ње што се за њих мо­же учи­ни­ти је­сте да ко­нач­но до­би­ју кров над гла­вом. Ових да­на је упра­во на­ја­вље­но ре­но­ви­ра­ње дво­ра­не До­ма син­ди­ка­та, па је ово при­ли­ка да се то ура­ди и ускла­ди за по­тре­бе упра­во Сим­фо­ниј­ског ор­ке­стра РТС-а. Ко­нач­но би мо­гао да пре­ра­сте у ре­фе­рент­ну и са­мо­стал­ну уста­но­ву на­ци­о­нал­не кул­ту­ре. Би­ла би то нај­бо­ља че­стит­ка за њи­хов и наш из­у­зе­тан и ре­дак ју­би­леј.